Psihijatrizacija društva

Doskora smo mislili da je žigosanje pojedinca, tzv. psihijatrizacija društva, najgori vid zloupotrebe psihijatrije. Međutim, danas smo svedoci da i fundamentalna nauka može dalekosežno da dovede do još veće zloupotrebe. Biološka selekcija postala je produžena ruka evolucije i danas se bavi socijalnim inženjeringom. 

 ‒ Psihijatrija i psihologija u tom smislu jesu u paradoksalnoj situaciji. S jedne strane, od njih se traži da definišu šta je normalno, a kada se nešto desi, prvo pozivaju psihijatre i psihologe da procene da li je određeno ponašanje normalno, ili koji su mogući uzroci takvom ponašanju. Međutim, s druge strane, oduzima im se moć upravo iz straha od zloupotrebe. Tako smo danas došli u situaciju da kada student padne na ispitu, kada je mlad čovek depresivan, daju mu prozak. „Ostavio me dečko", „Ostavila me devojka" ‒ „Evo ti paksil", ili neki drugi lek. Znači, normalne životne faze i situacije koje čovek prolazi u toku života, koje nam pomažu da odrastemo, da sazrimo, mi lečimo. Krize su neminovnost u životu: ako prođemo kroz neku krizu, sve što nas ne slomi učiniće nas jačim. Tako da sada imamo u društvu fenomen medikalizacije, psihijatrizacije života. A da ne govorimo o socijalnom inženjeringu, u kojem psihijatrija već od malih nogu nestašnu decu klasifikuje, što bi se u moje vreme, nostalgičan sam, završilo kao klasična učiteljičina opomena roditelju: „Dete vam je bilo nemirno, smirite ga malo." Sad se takvo ponašanje leči kao poremećaj. Ili ako je dete danas uplašeno, leči se od depresije i anksioznosti. Znači, već od malih nogu deca se se stigmatizuju, etiketiruaju, pokušavaju da se oblikuju, ne mora samo da je lek u pitanju, može i psihoterapijom. Dakle, šta društvo radi? Favorizuje decu koja su na skali temperamenta visoko zavisna od nagrade, decu koja lako mogu da se uslove: pokažete im šargarepu ‒ oni vas slede, ako ne slušaju ‒ štap, čuli ste verovatno za tu metaforu sistema nagrade i kazne, i tako se deca uslovljavaju da budu poslušni građani društva. 

Naizgled, te mere su u nesaglasju. Sa jedne strane deci se pruža sloboda, sa druge strane normiraju se vrednosti kojima treba da se vladaju i u najsitnijim zahtevima.

 ‒ Apsolutno. Ja mislim da je to trend koji po mom mišljenju ide ka potpunoj socijalizaciji ličnosti. Mi ćemo izgubiti naše animalne korene, posebno agresiju, i inkorporiraćemo zahteve globalnog društva kao svoje lične potrebe. Recimo, Grin pokret, Eko-pokret, politička korektnost, rasizam, itd... Moja ćerka, koja ima dvadeset i pet godina, ponosna je i srećna kada deluje u skladu sa tim introjektovanim normama društva. Tada ćete već moći da kažete da ste regulisali društvo. Društvo više neće imati potrebe da pravi norme, jer ćemo mi sami sebe da normiramo inkorporirajući potrebe... Drugim rečima, i naše potrebe i njihovo zadovoljenje biće definisani van nas kao ličnosti.

Da li je ta slika sveta koju nam predočavate bliža Haksliju ili Orvelu?

‒ Haksliju. Jer njegova teza počivala je na postulatu da se vlada zadovoljstvom, dok je Orvelova zastupao tezu da se vlada kontrolom, da se kontroliše.

Međutim, psihijatrija je danas zarobljena i juridičkim pitanjima. Ljudska prava, koja su svakim danom sve brojnija, postala su moralni zakon savremenog sveta, rekli bismo vid običajnog prava. Kakav je stav psihijatrije prema tome da psihijatrija treba da usvaja pravne norme, ono što se danas procenjuje kao poželjno, „politčki korektno"?

  ‒ To pitanje je veoma važno i svaki ozbiljan psihijatar mora da obraća mnogo pažnje da ne bi postao ispružena ruka društva koje će, navodno iz medicinsko-psihijatrijskih razloga, zapravo da stigmatizuje ili liši stigme određeno ponašanje. To je vrlo, vrlo osetljivo pitanje. Ali tako je oduvek bilo, od samog rođenja ova nauka nalazila se na klizavom terenu. Ipak, ranije dodirne tačke nauke i društva nisu bile toliko česte. Danas je praktično njihov uzajamni odnos doveden, ako tako mogu da kažem, do apsurda. Došli smo u situaciju da se postavlja pitanje da li je pacijent taj koji treba da plati lekaru za uslugu ili lekar pacijentu, zbog toga što mu dozvoljava da uči iz njegove psihopatologije. Znači, na vrlo klizavom smo terenu.