Osećajnost između Istoka i Zapada

Život u zajednici danas se smatra nepraktičnim, nedovoljno komfornim, prevaziđenim, iako je tekovina naše duboke biološke veze sa prvobitnim načinom života u prirodi i ima niz prednosti u odnosu na individualan život pojedinca, čemu teži sve veća populacija zapadne kulture. Kakve posledice može danas ʼdobrovoljna kulturološka izolacijaʼ da ostavi na čoveka?

Nisam siguran da je u pitanju individualizacija. Ja mislim da je u pitanju globalizacija. Individualizacija zapadne kulture nije nov fenomen, mislim da je on na silaznoj putanji. Globalizacija briše individualizaciju, bar te vrste, ali šezdesete, sedmdesete, osamdesete godine prošlog veka bile su godine individualizma. Tada je nastao gubitak tog biološkog, intuitivnog morala, da ono što je dobro za grupu jeste dobro i za pojedinca. Idiom tog morala deformisao se u geslo: Važno je da bude dobro za mene, a grupi kako bude. Posebno je to vidljivo u bogatim zemljama gde se ekstremni individualizam i ne primećuje odmah, jer nema reperkusije na ostale članove i grupa se protiv njega ne organizuje i ne buni.

Da li će ostaviti posledice po ljudsku zajednicu to što je u zapadnoj kulturi empatija sve ređa i što se ne smatra poželjnim obrascem moralnosti, osim kao proklamovana vrednost, no koja nije prisutna u svakodnevnom životu?

Ja mislim da je problem u tome što se mi danas sve više organizujemo u virtuelnom svetu, a sve manje pripadamo realnom. Ljudi tokom celog dana razgovaraju telefonom, bave se njime ‒ možda imaju poslovni sastanak, razgovaraju sa prijateljem, ali svako je organizovan u svom svetu i niko ne gleda drugog i nema međusobne komunikacije. Ne mislim da se gubi saosećajnost zbog toga što zapadni svet podržava gubitak empatije. Ne, mislim da nas digitalno doba, i to je jedan od osnovnih problema, uvodi u komunikaciju koja se ne obazire na emaptiju. Ako samo razmislite koja je svrha i poreklo emotikona ‒ crteža lica koji treba da ilustriju emociju ‒ oni se dodaju u jednoj bezosećajnoj komunikaciji da bi je emocionalno osnažili. To je, rekao bih, posredan put da se unese emocionalnost u neemocionalnu komunikaciju. Mogu da zamislim da će kroz izvesno vreme i neke nove tehnologije taj trend samo da se usavršava, no mi kao ljudi nećemo. Čini mi se da sam negde pročitao da nove tehnologije čak uvode mirise koje oslobađaju putem kompjutera da bi doprineli iluziji direktne komunikacije.

Odlika generacije „Zi" (rođeni u poslednjoj deceniji HH veka) jeste da ubrzano prima informacije, ali isto tako, za osam sekundi gubi zanimanje za njih. Nesigurnost pojedinca u vremenu socijalnih tranzicija odrazila se i na koncept poremećaja ličnosti. Da li je to razlog sve češćih iznenadnih masovnih ubistava i brutalnih pojedinačnih ubistava koja su počinili naizgled mirni ljudi, a koja se dešavaju u svetu, ali i kod nas?

Mogu da vam kažem šta mislim o tome, nemam podatke da to i potkrepim. Problem je u tome što postoji ljudi koji nisu ni ta ʼZiʼ generacija, ni ʼUajʼ generacija, a koji su nespremni za ove promene. Oni koji gubitak stvarne komunikacije doživljavaju kao poraz, a nemaju načina da ga kompenzuju jer se ne uključuju u nove trendove. Posledica je da se osećaju usamljeno, jer ne poseduju taj vid komunikacije kojim bi aktualizovali svoj doživljaj sebe. Najčešće, naš doživljaj sebe aktualizuje se u nekom odnosu. Ja ne znam neke statističke podatke da to potkrepim, ali ono što mogu da vam kažem jeste da su zatvori puniji nego ikada, između ostalog i zbog sajber kriminala. Prošla godina, 2015, bila je godina u kojoj je izvršeno najviše smrtnih egzekucija, ne osuđenih, nego egzekucija, najviše sprovedenih smrtnih kazni u zabeleženoj istoriji. Znači, ovo digitalno društvo, koje je sada liberalizovalo životne stilove, fokusira se da potpuno suzbije agresivnost, jer kada je sve dozvoljeno, dozvolom agresivnosti došlo bi, jednostavno, do haosa u društvu. Tako da, rekao bih da je to jedan trend koji je veoma zanimljiv ‒ trend da liberalizacija u društvu povećava ljudsku agresivnost. Uzgred, da napomenem, liberalizacija društva dovodi takođe do prevalence poremećaja ličnosti ‒ početkom 20. veka (1905, 1906, 1910. godine), kad se Frojd bavio psihoanalizom, niko nije pominjao poremećaj ličnosti, jednostavno, nisu znali za tu kategoriju.

Pa možda zbog toga što je nisu prepoznali, nisu je ni kategorizovali?

Ne, oni bi znali za njih da su im bili problem, nego su poremećaj ličnosti rešavali kao društvenu situaciju. U to vreme vi ste imali ʼkalupeʼ prihvatljivog življenja: pojedinac je mogao da bude ovo ili ovo. Ako si bio drugačiji, onda bi dolazilo do problema. Kod poremećaja ličnosti idealno je kad im neko kaže šta da rade. Liberalizacija normi prihvatanjem različitih životnih stilova znači konfuziju u izboru, jer ljudi sa poremećajem ličnosti su ionako neoragnizovani iznutra. Koliko god je konzervativno društvo ograničavalo kreativnost, ono je njima pomagalo jer im nije davalo da ʼlutajuʼ. Na taj način, zapravo, pomoglo im je da se integrišu. Sa liberalizacijom društva konačno su nastale neuroze: nema krivice, nema stida ‒ Ničeg se ne stidim, Sve mogu da budem ‒ njihov je moto. Sa druge strane, liberalizacija je oslobodila krativnost ljudi, ali oni koji su bili vulnerabilni odjedanput su se našli u situaciji da ne znaju šta će: Šta da radim?, pitali su se. I zato danas imamo prevalencu poremećaja ličnosti... Može se reći da je ovo doba poremećaja ličnosti.