"Društvo često oprašta zločincu, ali nikada ne oprašta sanjaru"

„Svekolika umetnost je istovremeno površna i simbolična. Oni koji zaviruju ispod površine čine to na vlastiti rizik. Oni koji tumače simbol čine to na vlastiti rizik."

Jednom je izjavio da ono čemu zaista teži kao pisac jeste da zabavlja radničku klasu, da razjuruje srednju klasu i da fascinira aristokratiju.

Istorijska svest o tome da greh iz jedne epohe može da postane vrlina za drugu, i obratno, ohrabrivala ga je da na sve moralne nazore svoga vremena gleda sa božanske visine, kao na puku proizvoljnost vremena.

Pisao je, razmišljao i živeo povinujući se isključivo načelima najviše kulture, koju je smatrao univerzalnom, a koju je svojim obrazovanjem usvojio od velikih umova svih vremena.

Čovek od ideala, verovao je da je najuzvišeniji život onaj kontemplativan, „po meri bogova“ koje su izmislili ljudi, znajući pritom da je kontemplacija najveći porok za koji pripadnik zajednice može da bude okrivljen. „Društvo često oprašta zločincu, ali nikada ne oprašta sanjaru.“

Ideja koja nije opasna uopšte ne zaslužuje da se nazove idejom 

S velikom dozom prezira odnosio se prema lažnom puritanstvu, kako u književnosti, tako i u opštevažećim društvenim uzusima ponašanja, pa tako tvrdi: „Ne postoji tako nešto kao moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro napisane, ili loše napisane. To je sve.“

Iako tvrdi da „ideja koja nije opasna uopšte ne zaslužuje da se nazove idejom“, spreman je da se hrabro poigrava sa kontradiktornim stavovima na jednu te istu temu, jer igra nikad nije rušilačka. "Proističe iz neuskladivih dvojstava koja nosi u sebi", kaže on.

Taj smeo pristup je očigledno baštinio od ledi Sperance, svoje majke, koja je, i za današnje vreme surovo iskreno, ali jasno obrazložila: „Greh je za svako poštovanje i visoko poetičan, ali stid to nije. Kada budete u mojim godinama, shvatićete da postoji samo jedna stvar zbog koje vredi živeti, a to je greh.“

U „Kritičaru kao umetniku“ njen sin tom, kleru nemilom, pojmu pridaje još veći značaj: „Ono što se naziva grehom bitni je činilac napretka. Svet bi bez njega stagnirao, ili ostario, ili bi postao bezbojan. Greh svojom radoznalošću uvećava iskustvo ljudskog roda. Snažnim potvrđivanjem individualnosti, on spasava vrstu od jednoličnosti. Time što odbija opšteprihvaćene nazore o moralnosti, postaje viša etika.“

Čak i najvatreniji protivnici Oskara Vajlda bi trebalo da „polože oružje“ pred pasusom kojim poentira, u istom eseju: „Kad dosegnemo istinsku kulturu, a to nam je cilj, mi postižemo savršenstvo o kome su sanjali sveci, savršenstvo onih za koje je greh nemoguć, ne zato što su izabrali asketska odricanja, nego zato što su kadri da čine sve što žele ne povređujući pritom dušu, i zato što nisu kadri da požele išta što bi vređalo dušu, jer duša je božanski entitet koji može da pretvori u elemente bogatijeg iskustva, ili tananije osetljivosti, ili novog načina mišljenja, postupke i strasti koji bi kod prosečnog bili opšte mesto, kod neukog prostakluk, a kod bestidnika podlost.“