Sreten Adžić – prvi srpski školovani pedagog

„Pomislimo šta bi bilo sa ovim svetom, sa ljudstvom, kad bi se najedanput obustavilo svekoliko vaspitanje. Za nepun bi se vek čovečanstvo vratilo na stupanj životinjski, otkuda je i poniklo, otkuda se uzvisilo na stupanj čoveka i čovečanstva.“ Tako je još u pretprošlom veku govorio i pisao prvi srpski visokoobrazovani pedagog Sreten Adžić.

U selu Maloj Sugubini, Srezu – Levačkom, 1856. godine, u porodici Milosavljević, rodio se Sreten. Otac Milun je umro kada je Sretenu bilo godinu dana, a majka se sa detetom vratila u roditeljski dom, u Vrnjačku Banju.

Ubrzo Sretenu umire i majka, a punu brigu o njemu preuzima deda po majci, sveštenik Hadži Jeftimije Popović. Otuda je i Sreten upisan u osnovnu školu u Trsteniku pod prezimenom Adžić, po kojem je i poznat i koje je iz pijeteta prema dedi nosio do kraja života.

Verovatno po dedinoj želji, Sreten Adžić je po završetku osnovne škole i niže gimnazije počeo da uči bogosloviju. Ali, već posle godinu dana se upisao u kragujevačku Učiteljsku školu.

Obrazovanje u Beču i Lajpcigu 

Prvo učiteljsko mesto je dobio u Trsteniku, a njegov rad je ocenjen odličnim. Tako je počeo pedagoški put velikog učitelja, Sretena Adžića.

Kao državni stipendista, Sreten Adžić je 1882. počeo da sluša predavanja na čuvenom Bečkom pedagogijumu. Filozofski fakultet završava u Lajpcigu kao student filozofije i pedagogije.

Osim toga, Sreten Adžić se predano zanimao i za prirodne nauke, te je slušao predavanja i na Lajpciškom medicinskom fakultetu. U Lajpcigu se Sreten upoznao sa značajem praktičnog rada u školama.

Kada se posle šest godina vratio u Srbiju, Sreten Adžić je doneo najsavremenije ideje i iskustva tadašnjih poznatih evropskih škola. Počeo je uporedo da radi u Beogradskoj i u Niškoj učiteljskoj školi.

Njegov nastavni i naučni rad ugrađen je u temelje srpskog modernog obrazovanja toga vremena. Vizionarski se zalagao da se u srpske učiteljske škole uvedu praktična nastava, đačke kuhinje i internatski smeštaj za decu iz seoskih sredina.

Uzvišeni poziv 

Veliki srpski pedagog nikada u svojim mnogobrojnim predavanjima nije propuštao priliku da naglasi važnost uloge učitelja u razvoju celokupnog društva. Isto tako je upozoravao profesore u učiteljskim školama na odgovornost pripremanja budućih učitelja za uzvišeni poziv.

„Prosveta narodna je, u današnje doba kulturne borbe, osnovica za svekolike narodne i državne napretke. Ono što je biljci svetlost, to je narodima prosveta. Bez prosvete nema ni narodima blagostanja. Bez prosvete danas nema narodima opstanka.“

Navedeni deo govora Sretena Adžića prilikom svečanog otvaranja Učiteljske škole u Jagodini i danas možemo smatrati više nego aktuelnim. Mogli bismo se vratiti poukama i porukama Sretena Adžića, koje su i posle 150 godina primenljive. 

Sreten Adžić je idejni tvorac, osnivač i prvi upravnik Muške učiteljske škole u Jagodini, koju je ustrojio na najboljim pedagoškim principima u službi polaznika i na dobro budućih generacija đaka srpskih škola.

Nastava po ugledu na evropske škole

Pošto je osnovao školu, Sreten Adžić je odmah uveo praktičnu nastavu po ugledu na tadašnje evropske škole, a prvenstveno uvažavajući švedsko i finsko školstvo toga vremena. U tom smislu, veliki pedagog je kritikovao tadašnje srpsko školstvo:

„Dve su velike mane imale od vajkada sve naše škole, koje su jako ometale naš prosvetni napredak. Jedna od tih mana je što su se sve naše škole praktičnog života klonile, libile i čisto stidele... Druga od rečenih mana je u tesnoj vezi sa prvom. Sve naše škole spremale su omladinu isključivo za činovnike, a ne za različite grane građanskog života, za one koji će sami privređivati i kretati privredu napred.“

U svojoj učiteljskoj školi u Jagodini, Adžić je ustanovio ne samo praktični rad koji se odnosi na održavanje nastave nego i rad na školskoj ekonomiji. Tako su đaci proizvodnim radom doprinosili sopstvenoj kvalitetnijoj ishrani u školskoj menzi.

U svom naučnom, istraživačkom radu Sreten Adžić je posebno posvećivao pažnju vaspitnoj ulozi škole, pa samim tim i vaspitnom zadatku učitelja.

„Pogrešno je pustiti dete da samo raste kao drvo u šumi, bez pomoći vaspitača, ali isto tako pogrešna je i preterana pomoć, koja razneži, razmazi i ubija svako samopouzdanje u detetu.“

Od preterane pomoći, smatrao je Adžić, pati vaspitanje dece iz bogatijih porodica, što je razlog da su takva deca lenja, razmažena, nesamostalna, a opet svojevoljna. Deca siromašnih porodica, nasuprot tome, pate od nedovoljno brige. I jedna i druga krajnost su štetne za dečiji razvoj, smatra Adžić.

Ko uči učitelje 

Naglašavao je da je „zlatna sredina – gde se deci ne pritiče u pomoć ni suviše mnogo ni suviše malo, već samo koliko je potrebno“. Sreten Adžić nije u svojim proučavanjima zaobišao ni ulogu roditelja u vaspitavanju dece.

„Roditeljska ljubav je što i sunce. Ako suviše prižeže, ono sprži. Ako ga nema, biljka klone od hladnoće. Samo na blagoj ravnomernoj toloti dobro uspevaju nežne biljčice.“ Nesporno je iz ovog citata sa koliko ljubavi i brige za mladi naraštaj govori Sreten Adžić i kakvim jasnim i slikovitim jezikom upućuje i vaspitače i roditelje na pravilno podizanje dece.

Zato je smatrao da je od mnogih dužnosti koje čovek ima najuzvišenija dužnost vaspitača, jer se vaspitačkim poslom stvaraju ljudi. Adžić je takođe govorio kako se slabo vodi briga o spremanju omladine za roditeljski poziv, a time je kritikovao i nedovoljnu brigu države za odgajanje budućih naraštaja.

„Izgleda da se veruje da za odgajanje naroda svoga nije potrebna nikakva priprema, a vaspitanje poroda svog od svih poslova što ih obavljaju ljudi, najteži je.“

Ogromno znanje i iskustvo prenosio je godinama Sreten Adžić na buduće učitelje u Učiteljskoj školi u Jagodini, uvek pokazujući i dokazujući da je od najveće društvene važnosti – ko uči učitelje. Mnoge novine koje je dugogodišnji upravitelj uveo u školsku praksu i danas bismo mogli smatrati naprednim.

Iz te škole, koja je odškolovala generacije kvalitetnih učitelja i mnoge značajne poslenike srpske kulture, iznikao i današnji Pedagoški fakultet u Jagodini. Tako se učenje i ideje Sretena Adžića neguju i primenjuju, kroz već treći vek srpske pedagogije i prosvete.