Karavađo i svetlo-tamno

Biografija isprepletana mnogim pričama o razvratnom životu čoveka brutalne i neobuzdane prirode koje su ga pratile tokom života pada u senku kada stanemo pred Karavađova umetnička dela u raznim muzejima sveta.

Novo poglavlje u umetnosti slikarstva Karavađo otvara svojim realizmom otvoreno se suprostavljajući dotadašnjem maniru slikanja. Nakon kraćeg perioda ugledanja na venecijansko slikarstvo, uvodi stil koji se definiše u shvatanju odnosa svetlog-tamnog, tzv.stil podrumskog osvetljenja. Na primeru slike Preobraženje na putu za Damask, 1600-1601.godine možemo uočiti glavne karakterisitke tog stila.

Figure su postavljene u jako zamračenom prostoru osvetljene svetlom poput reflektora postavljenog odozgo. Izbegavajući tako polusenke postigao je utisak velike plastičnosti pomoću kontrasta širokih, tamnih i jako osvetljenih masa. Monumentalnost scene postiže grupisanjem figura koje kao da se bore sa okvirom rama slike. Pozadina je predstavljena samo u osenčenim pasažima bez predstave pejzaža ili arhitekture kao što je su radili renesansni majstori slikarstva.

Karavađo koristi niz psiholoških momenata. Njegov cilj je bilo da prikaže osećanja Svetog Pavla kako bi posmatrač mogao da se saživi sa iskustvom svetitelja i da oseti moć najznačajnijeg događaja u njegovom životu.

Ovakav sistem osvetljavanja učinio je još dublji utisak na Karavađove sledbenike. Čitava plejada slikara tzv. Tenebrosi (mračni) prihvatila je ovu novinu, među njima i Karavađijevci.
Mada Karavađo nije nikoga učio niti je pomišljao da stvara učenike, broj sledbenika u 17.veku je bio veliki. Pravac koji se kasnije razvio iz slikareve umetnosti tzv.karavađizam,zahvatio jepreko Italije skoro celu Zapadnu Evropu-Španiju, Francusku, Flandriju i Holandiju.