Vek avangarde - Dada, buntovni stogodišnjak

Dadaizam je nastao kao bunt, kao odgovor na besmisao razarajućeg rata koji je harao Evropom od 1914. godine.

Hugo Bal, pisac nemačkog porekla, koji se sklonio od rata u Švajcarsku, u Cirihu 1916. osniva kabare "Volter". Na sceni kabarea stvoren je poseban umetnički ambijent gde su se smenjivali spektakli, recitovanje poezije, koncerti... Njegova posebnost bila je u antiumetnosti, negaciji svega do tada poznatog u umetničkom izražavanju.

Nastao na maloj sceni kabarea, dadaizam će se nezadrživo širiti po glavnim umetničkim centrima tog doba. Osim Ciriha, glavni centri njegovog delovanja bili su Njujork, Berlin, Keln, Hanover i Pariz. Izazvaće pravi prevrat u istoriji umetnosti i snažno uticati na umetnost dvadesetog veka.

Sam naziv "dada" nema nikakvo posebno značenje. Neki smatraju da predstavlja onomatopeju dečijeg tepanja, da je nastala od francuske reči "dada" što u prevodu znači drveni konjić.

Družinu dadaista koja je uobličila dadaistički koncept i pretvorila ga u internacionalni bunt, pored Huga Bala čine još i Rihard Hilsenbek, Tristan Cara, Marsel Žanko, Hans Arp i Emi Henings.

Destrukcija tradicionalnih vrednosti

Pokret dadaizma se pre svega vezuje za ime Tristana Care, rumunskog Jevrejina, tada studenta filozofije, kasnije poznatog pesnika i esejiste. On je napisao prvu dadaističku knjigu i zajedno sa drugim pripadnicima Dade, pokreće reviju Dada koja je izlazila do 1920.godine.

Cara objavljuje 1918. "Manifest dada" i tako ideje antiumetnosti širi van granica Švajcarske.

Dadaizam zagovara destrukciju tradicionalnih vrednosti, ironiju, paradoks, grotesku i računa na šok publike. Cilj dadaista je da svakodnevne predmete predstave na jedan potpuno novi i zapanjujući način, menjajući njihovu prvobitnu upotrebnu funkciju i smisao postojanja, na način koji publiku ne ostavlja ravnodušnom.

Dadaisti stvaraju dela koja izražavaju besmisao, nelogičnost i time provociraju posmatrača. Rečnik koji se koristi sastoji se od slučajno sakupljenih reči, ironije, igre.

Vrednost dadaističkih dela je pre svega u provociranju javnosti. U likovnoj umetnosti, dadaisti koriste nova eksperimentalna rešenja koja često predstavljaju spoj više različitih tehnika.

U radu koriste kolaž, fotomontažu, razne fotografske tehnike, asamblaž (vajarski kolaž)...

U knjiženosti, dadaisti potenciraju satiru, ironiju, fonetsku i tipografsku poeziju, simultano čitanje stihova, apsurdistička dramska ostvarenja.

Dadaisti se nisu mogli zadovoljiti statičnim oblicima i metodama iskazivanja. Postoji stalna potreba za brzinom promena i dinamizmom zbivanja.

Hans Rihter, jedan od utemeljivača i hroničara dadaizma, značajan je autor dadaističkih filmova. On prihvata brzinu kao zakon modernog doba.

Dadaizam kao avangardni pokret dao je priliku mladim ljudima da kritikuju postojeći poredak, iskažu revolt i bunt. Ideje koje su zastupali veoma često su ih vodile i ka politici. Tako su mnogi od njih bili pristalice levičarskih komunističkih stavova.

Dadaizam se smatra pokretom destrukcije i rekonstrukcije postojećih estetskih normi.

Zvanično se gasi 1922. godine ali se njegov uticaj oseća i danas kroz razne avangardne pravce.