Samoubistvo leminga: istina unutar mita

Dramska privlačnost ove slike dovela je do mnogobrojnih pominjanja leminga u popularnoj kulturi, raznolikih tumačenja instinkta ili motiva koji bi mogao da ih nagoni na autodestrukciju, kao i sveprisutne upotrebe u vidu metafore za mase koje slepo srljaju u sopstvenu propast.

Nekada popularna računarska igra Lemmings kompanije Psygnosis podigla je ovu metaforu na viši nivo, zamenivši glodare čovečuljcima kadrim da koriste alatke i da se dovijaju kako da prevaziđu sve prepreke koje im se nađu na putu ka fatalnom samoostvarenju.Masovno samoubistvo leminga je, međutim, ništa drugo do široko rasprostranjeni mit.

U stvarnom svetu, leminzima samoubistvo nije ni na kraj pameti. Naučnici pretpostavljaju da su nastanku i učvršćivanju takve ideje verovatno doprinele uobičajene masovne migracije ovih glodara, koji često u velikom broju, u potrazi za hranom i novim staništima, prolaze kroz neprohodne oblasti, preko reka i urvina, što nekada može da dovede i do toga da se neke od životinja zbilja survaju ili da posmatraču barem tako izgleda. Drugi razlog zbog kog priča o samoubistvu leminga mnogima zvuči verodostojno leži u tome što populacije leminga pokazuju ekstremno variranje - jedne godine ih bude mnogo, a već naredne ih gotovo nema.

Mit o samoubistvu leminga naročito je podstaknut filmom kompanije Dizni «Bela divljina» iz 1958. godine u kom se uistinu vidi mnoštvo lemingâ koji skaču sa litice u more. Film je, međutim, snimljen tako što su leminzi, koje su autorima za novčanu naknadu donosila deca iz lokalne zajednice Inuita (film je sniman u netaknutim predelima Kanade), okupljani na mestu snimanja i nagonjeni da pred kamerama pokažu svoju sklonost samoubilačkom skoku.

Ipak, dobro je poznato da se u gotovo svakom mitu, ako se dublje analizira, može pronaći i poneko zrnce naučne istine, čak i ako je ta istina potpuno neočekivana i prilično udaljena od onoga što sam mit tvrdi. U slučaju leminga, istina do koje su naučnici došli tiče se matematičkog modela koji prikazuje kretanje veličine populacije ovih glodara kroz vreme.

Matematičari su, naime, pokazali da su ogromne oscilacije broja leminga zapravo posledica njihove visoke stope razmnožavanja, najviše u svetu glodara, koja premašuje određenu kritičnu vrednost iznad koje populacija postaje krajnje podložna efektima nelinearne dinamike, popularnije poznate kao teorija haosa. Drugim rečima, sistem počinje da se ponaša tako da se veoma male razlike u početnim uslovima prevode u velike i, što je daleko važnije, suštinski nepredvidive razlike u toku i ishodu procesa.

Rezultat je, naravno, to što leminzi naizmenično vrve i iščezavaju, po prirodnom toku stvari, bez ikakve potrebe da tome sami pripomognu dramatičnim činom samoubistva. Tako nam je jedan popularni faktoid - tobožnja masovna pogibija leminga ‒ naizgled neočekivano otvorio prozor ka nekim od uzbudljivijih uvida u ustrojstvo prirode i matematičke modele kojima se ispomažemo u želji da ga bolje sagledamo.