Delići koji nedostaju

Par delića fali u svakoj priči o slagalicama. Pri svakom pokušaju ulaženja u trag ljudskim izumima margilnalnog značaja, kao što su igračke, najčešće se dolazi na maglovit teren.

Priča počinje u Londonu oko 1760. godine. Kartograf i graver Džon Spilsberi dolazi na ideju da napravi malo drugačiju mapu sveta. Kartu je zalepio na drvenu ploču, a zatim je testericom izrezao na delove (otuda engleski naziv jigsaw puzzle), prateći granice tadašnjih država. Na dvoru tadašnjeg kralja Engleske Džordža Trećeg, bila je, može se reći, preteča Meri Popins. Lejdi Šarolta Finč imala je veoma istančan osećaj za vaspitanje i obrazovanje dece, te je Spilsberijev izum rešila da primeni u nastavi geografije. Izrezana mapa se pokazala kao izuzetno nastavno sredstvo, a Spilsberiju su počele da stižu porudžbine za mape pojedinih kontinenata i država.

Tokom 19. veka, otkriveno je da mape za slaganje mogu da se prave i od kartona, međutim takva proizvodnja nije omasovljena. Razlog tome bio je ekonomske prirode - one su i dalje korišćene isključivo na dvorovima i među bogatijim slojevima društva, a proizvođači su strahovali od toga da bi kartonske slagalice mogle da odaju utisak „jeftine robe", čime bi odbile imućnu klijentelu. Kao i pristup obrazovanju, nastavna sredstva su i dalje predstavljala statusni simbol.

Tek nastupom Velike depresije, krajem tridesetih godina 20. veka u Americi, slagalice postaju pristupačne siromašnijim slojevima. Veliki broj stanovnika ostaje bez zaposlenja i prihoda, te potreba za jeftinom razbibrgom postaje velika. Slagalice počinju da se prave od kartona, slike postaju raznovrsne, a cene veoma povoljne. Broj delića postaje sve veći, tako da ova igračka postaje pogodna za odrasle - mahom nezaposlene, kojima ovaj vid zabave postaje mnogo isplativiji od sedenja u barovima i opijanja. Porastom potražnje, mnogobrojni dućani, pa čak i apoteke u svoju ponudu ubacuju i iznajmljivanje slagalica po danu.

Danas slagalice predstavljaju zabavu i za decu i za odrasle. Međutim, pojavile su se i mnoge nove vrste slagalica. Tako imamo trodimenzionalne slagalice, od kojih je najzanimljivija vrsta sferična slagalica. One obično predstavljaju Zemlju ili neko drugo nebesko telo, a jedna takva je poslužila i kao logo Vikipedije. Ideja ovog logoa jeste da enciklopedije znanja treba da budu posmatrane kao slagalica, koje se nikada do kraja ne mogu složiti, jer znanju uvek može da se doda poneki delić. Ove godine se pojavila i najnovija kompjuterska verzija ovakve slagalice. Slika je napravljena panoramskim snimkom od 360 stepeni. Slagač se sve vreme nalazi u središtu slike, a po završetku slaganja, svuda oko sebe može videti prizor koji je složio. Još jedna zanimljiva varijanta, posebno popularna u Japanu, jeste slagalica bez slike, koja se slaže samo na osnovu uklopljivosti ivica delova.

Slagalice nisu samo zabava. Društvo za prouavanje Alchajmerove bolesti Kanade, nakon studija, zavnično je objavilo da je slaganje slagalica jedna od uspešnih preventiva ove bolesti. Pored toga, utvrđeno je da ova aktivnost ima i brojne druge dobrobiti po mentalno zdravlje, a preporučuje se i svima koji imaju problem s održavanjem koncentracije i stresom.

Najveća komercijalna slagalica ima 32 256 delova, a dimenzije su joj 544h192cm. Ko je složi, može videti 32 dela američkog umetnika Kita Haringa. Ova brojka može izgledati megalomanski, ali svakako ne treba da obeshrabri prosečnog slagača. Na kraju krajeva, ono čemu svaka slagalica treba da vas nauči je da nije važno koliko delića ima, važno je da ne odustanete od slaganja, makar slagali jednu slagalicu ceo život.

broj komentara 0 pošalji komentar