Projekat „Humana placenta”

Sve više je dokaza da placenta ima svoj sopstveni mikrobiom (populaciju mikroorganizama) koji bi mogao da oblikuje imuni sistem fetusa i da utiče na zdravlje novorođenčeta, i kasnije, na zdravlje odraslog čoveka.

Prva naučna konferencija posvećena placenti održana je u maju 2014. godine u Sjedinjenim Državama; okupila je oko 70 naučnika, a tom prilikom je pokrenut i projekat „Humana placenta", koji ima važne ciljeve: omogućavanje ranog otkrivanja abnormalnosti organa, blagovremeno lečenje i sprečavanje fatalnog ishoda.

Placenta je ta koja fetus održava u životu. To je pločasto tkivo koje je priljubljeno uz omotač materice sa jedne strane, i uz pupčanu vrpcu sa druge srtrane, raste iz ćelija embriona, a ne iz ćelija majke. Posteljica izlazi posle rođenja bebe i obično je teška kao jedna šestina bebine težine.

Obezbeđuje kiseonik, ishranu, odlaganje otpada i vrši funkciju pluća, jetre, bubrega i drugih organa sve dok se ne uključe organi fetusa. Ako u razvoju posteljice nešto ʼkrene naopakoʼ, može doći do izuzetno teških problema, uključujući spontani pobačaj, rođenje mrtvog deteta, prerano rođenje, malu težinu novorođenčeta, i preeklampsiju - stanje koje karakterišu visok pritisak, otoci i belančevine u mokraći i koje može biti fatalno i za majku i za fetus.

Sve više se smatra da poremećaji placente mogu trajno da utiču na zdravlje majke i deteta. U novoj studiji uzeti su uzorci tkiva placente 320 žena odmah nakon porođaja. Ekstrahovan je DNK iz tkiva i urađeno je sekvenciranje genoma. Istraživači su zaključili da na mikrobiom placente nije uticala težina majke, a ni način porađanja (porađanje prirodnim putem ili carskim rezom). „Međutim, nađeno je da se bakterijska zajednica (IBC) razlikovala kod žena koje su se porodile pre termina, i kod onih koje su prethodno imale urinarnu infekciju, bez obzira na to što je infekcija tretirana i izlečena mesecima, ili nedeljama pre", rekla je Kjersti Agard, akušer sa Bajlor koledža za medicinu iz Hjustona, čiji tim je došao do ovih nalaza.

Istraživači su uporedili mikrobiome placente sa uzorcima iz vagine, stomaka, usta i kože žena koje nisu bile u drugom stanju. Nađeno je da je mikrobiom placente najsličniji onom koji se nalazi u ustima. Autori studije pretpostavljaju da mikrobi iz usta putem krvi putuju do placente. Dodatno, rezultati istraživanja ukazali su na to da paradentoza kod majke može biti povezana sa rizikom od prevremenog porođaja.

Američki Nacionalni instutut za zdravlje deteta i ljudski razvoj placentu naziva „najmanje poznatim ljudskim organom, koji je sa pravom jedan od važnijih, ne samo za zdravlje žene i njenog fetusa tokom trudnoće već i za doživotno zdravlje i majke i deteta". Roberto Romero, direktor programa prenatalnog istraživanja i akušerstva, ističe da bakterije koje je njegov tim pronašao u placenti verovatno potiču iz krvi majke, pre nego što su deo zajednice mikroba koja nastanjuje placentu. Novi nalazi objavljeni su nedavno u medicinskom časopisu Američkog udruženja za unapređenje nauke („Science Translational Medicine").

Tim proučava kako se kod žena menja zajednica mikroba tokom trudnoće. Fokus je na otkrivanju mikroba koji utiču na rizik od prevremenog porođaja, kako bi se u budućnosti razvili načini prevencije i sprečile komplikacije koje se javljaju kod novorođenčeta. Jedna od navedenih terapijskih mogućnosti jeste promena ishrane u trudnoći, čime bi se podstakao razvoj zdravih mikroba u posteljici.  „U poređenju sa onim što bi trebalo da znamo o placenti, znamo vrlo malo. To je mesto gde bismo mogli da napravimo istinske medicinske proboje koji bi bili od presudnog značaja za žene, decu, pa i za porodice", rekla je profesorka Suzan Fišer iz Centra za reproduktivne nauke u San Francisku, gde se placenta proučava decenijama.

Kada se ugleda odmah nakon porođaja, placenta je krvava i izgleda zastrašujuće; očevi u porođajnoj sali mahom padaju u nesvest. Plavičasta je ili tamno crvena, ima prečnik oko 20 cm i debljinu koja je u sredini iznosi oko 2,5 cm. Strana koja je bila okrenuta fetusu prekrivena je mrežom razgranatih krvnih sudova, a pupčana vrpca se pojavljuje kao debeo izdanak. Strana koja je bila okrenuta majci priljubljena je uz zid materice, izgleda sirovo i mesnato.

Reproduktivni imunolog I. V. Louk, autor knjige „Vitalna veza života", napisao je o zadivljujućoj ulozi placente: „To je majčin parazit. Posteljica bukvalno pozamljuje supstance iz materice i usisava hranljive materije kako bi ih prenela do embriona."

Placenta uspostavlja snabdevanje krvlju do 12. nedelje trudnoće, na kraju napada od 80 do 100 krvnih sudova materice, nazvanih spiralne arterije, i pravi čitavih 51 km kapilara. Ćelije posteljice formiraju prstaste izrasline, tzv. čupice, koje sadrže fetalne kapilare i dolaze u kontakt sa majčinom krvlju da bi ju snabdeli kiseonikom, hranljivim materijama i otarasili je otpada. Kada bi se rasprostrlo tkivo koje je formirano za razmenu kisonika i hranljivih materija, ono bi prekrilo od 12 do 14 kvadratnih metara površine. Svakog minuta oko dvadeset procenata majčine krvi prolazi kroz placentu. U prvim redovima invazije jesu ćelije trofoblasta, koje se nalaze u spoljnom sloju embriona. U ranoj trudnoći te ćelije se eksplozivno razmnožavaju i izlaze kao četa vojnika.

Kada opisuju humanu placentu, naučnici uglavnom ponavljaju uznemirujući termin: „invazivno". Organ počinje da se formira u omotaču materice čim se oplođeno jajašce smesti duboko u tkivo majke i počne veoma agresivno da kuca na njene arterije; kod većine drugih sisara to prianjanje placente više je površinsko. „Ćelije trofoblasta su toliko invazivne da jednostavno umarširaju u omotač uterusa da bi se tu ukopale", kaže doktorka Fišer, i dodaje da one izguraju druge ćelije i uništavaju ih sa digestivnim enzimom ili tajnim supstancama dovode do njihovog samouništenja.

Majkl Makmaster, profesor Univerziteta Kalifornija u San Francisku, napominje da ljudi često misle da spontani pobačaj i ostali problemi koji mogu da nastanu potiču od samog fetusa ali, kako je rekao: „u osnovi gubitka trudnoće ili buduće bolesti može da bude i loše funkcionisanje trofoblasta". Ćelije su toliko snažne da mogu da formiraju posteljicu gotovo bilo gde, čak i kada se smeste u tkivima koja nisu deo materice. Ponekad, trudnoće počinju izvan materice, u jajovodima ili na drugom mestu u abdomenu. Posteljice koje se formiraju preko ožiljka na materici, gde je omotač tanak ili ga nema - na primer, od prethodnog carskog reza - mogu da uđu toliko duboko da se ne mogu bezbedno ukloniti pri porođaju, i jedini način da majka preživi je odstranjenje materice.

Glavni predmet istraživanja doktorke Fišer upravo je trofoblast. Njen tim je otkrio da prilikom napada, te ćelije menjaju neke proteine na svojoj površini kako bi postale pokretljivije; konktretno, menjaju ćelijske adhezione molekule (CAM). Interesantno je da su istraživači kasnije otkrili da se i ćelije kancera na isti način šire iz tumora po telu.

Međutim, ćelije trofoblasta menjaju se i na druge načine, oponašaju ćelije krvnih sudova koje napadaju. Spiralne arterije, koje hrane omotač materice, postaju popločane ćelijama trofoblasta umesto sopstvenim (majčinim) ćelijama. Taj proces „remodeliranja" znatno širi arterije da bi ulivale krv u placentu i hranile čupice.

Invazija i remodeliranje su najbitniji: ukoliko do njih ne dođe, placenta ne može da privuče dovoljno krvi da bi se normalno razvila i rezultati mogu da budu katastrofalni. Jedna posledica može da bude preeklampsija, od koje oboleva od dva do pet procenata trudnica u SAD. Stope su više u siromašnim zemljama, naročito u Africi. Stanje donosi visok krvni pritisak i druge poremećaje kod majke i može da bude fatalno.

Preeklampsija je bolest placente o kojoj se još uvek malo zna ‒ nije jasno kako se i zašto javlja. Iz nepoznatih razloga, posteljica se ne formira kako treba i ne može da zadovolji zahteve rastućeg embriona. Ćelije trofoblasta ne mogu u potpunosti da okupiraju arterije i počinju da izbacuju nenormalnu količinu molekula, usled čega se podiže krvni pritisak majke, a to može da ošteti njene krvne sudove. Sve veći krvni pritisak može da bude pokušaj kompenzacije kako bi se nateralo što više cirkulacije u posteljicu. Međutim, taj udarac se uzvraća. Jedino delotvorno lečenje je porođaj, jer se time uklanja i posteljica.

Placenta je esecijalna, tvrde naučnici, koji je nazivaju hronikom života unutar uterusa, jer zaista priča priču o onome šta se dešavalo. Istraživači smatraju da se u placenti kriju odgovori na pitanja mnogih slučajeva mrtvorođenih beba u normalnom porođajnom terminu. Polovina tih smrti nikad se ne razjasni, ali mnoge od njih uključuju abnormalnosti placente, infekcije ili neobična stanja u kojima je imuni sistem majke jednostavno odbacio posteljicu. Međutim, danas ‒ sa modernim pristupom i tehnologijama koje pružaju mogućnost razvoja novih metoda istraživanja ‒ naučnici se nadaju mnogo boljem razumevanju strukture, razvoja i funkcije fascinatnog organa, humane placente.