Fenomen koncerta

Ostavimo po strani, ovom prilikom, tzv. dobrotvorne koncerte (zapravo, sve one koji - opravdano ili neopravdano ‒ bivaju tako kvalifikovani) kako ne bismo prevazišli okvire umetničko-estetičkog eseja. No valjalo bi se (možda) zapitati ko su uopšte ti „produktivni radnici" - na našem podneblju, i šire - kadri da napune neko od svetilišta zvuka? Da li svoj uspeh i popularnost duguju kvalitetu? Ili ‒ samo kvalitetu? Ili ‒ količini uloženih materijalnih sredstava? Ili ‒ skandaloznosti budno i redovno ispraćanoj po tabloidnim medijima, svih vrsta? Ili ‒ tome što su od vlasti promovisan, planski plasiran „projekat"?

Duboko razmislite pre nego što ovu rečenicu klasifikujete kao još jednu iz asortimana teorija zavere...

Nijedan oblik doživljavanja muzike ne može se porediti sa koncertom, i u tome je njegova izuzetnost. Tako se ni ručak u ekskluzivnom restoranu ne može meriti sa konzervom nareska u kućnom ambijentu, a analogno je i poređenje unikatne kreacije vrhunskog modnog dizajnera i na primer, konfekcijske haljine. Funkcionisanje trojstva koje sudeluje u nekoj vrsti magijskog čina: stvaralac (kompozitor), izvođač (aktivni sekundarni stvaralac), slušalac (fiktivni sekundarni stvaralac), odigrava se samo u koncertnoj dvorani ‒ „u tom prostoru koji je isto toliko nestvaran koliko i pozorište, ili amfiteatar". Jenkelevič, takođe, kaže da je to osveštan, „ludički ograđen" prostor umetnosti, i da sama njegova ograda određuje „čarobno ostrvo himera u okeanu ozbiljnih radnji".

Kao ilustraciju, uzmimo jednu od onih životnih scena koje se nikada ne zaboravljaju, a reči su često nedostatne za opis njihovog značenja. Naime, kada su, na jednom od svojih koncerata, nastupili harmonikaš-dugmetaš Lelo Nika (srpsko-rumunskog porekla, odškolovan na visokim školama u Švedskoj), i Beograđanin Jovan Pavlović (isti slučaj, samo sa norveškim epilogom), publika je (s nevericom) pratila šta su njih dvojica radili sa tim instrumentima: jedan „igra pipirevku" po dugmićima, a drugi, pošto je „klavirska" teža za sviranje, „leti" uz poneki grleni efekat. Povremeno se stiče utisak da su to dva živa bića, koja razgovaraju na svima razumljivom jeziku. Uostalom, i David Ojstrah, neprevaziđeni violinista, govorio je da je tajna njegove interpretacije u tome što je celog života imitirao boju glasa čuvenog tenora Benjamina Điljija. U retkim trenucima koji su najbliži opisu apoteoze, blagosloveni smo osećanjem istinskog ulaska u onostrani, božanski svet muzike. I beskrajno zahvalni tim „svetskim, a našim" vitezima muzike, negde tamo dalekim, a ispostavilo se, rečeno jezikom muzike ‒ bliskim i prisnim.

Za takve trenutke se živi.