Čovek koji je iskorenio velike boginje:
sećanje na Donalda Hendersona

Variola (lat. Variola vera), jedna od velikih pošasti ljudske istorije, najverovatnije je bila pratilac čovečanstva još od pre desetak hiljada godina. Najstariji pronađeni pisani tragovi koji potencijalno svedoče o toj bolesti, međutim, potiču iz drugog milenijuma pre nove ere i otkriveni su u Indiji, Kini i Egiptu. Tragovi ožiljaka koji neodoljivo podsećaju na one koje velike boginje ostavljaju za sobom pronađeni su na mumiji faraona Ramzesa Petog. Epidemije velikih boginja redovno su harale Azijom i Evropom sve do savremenog doba. Bolest se odlikovala visokom zaraznošću, a glavni simptomi bili su groznica, malaksalost i jeziv osip koji bi se zatim prekrio krastama. Trećina zaraženih ne bi preživela, dok bi se mnogi od onih koji prebrode bolest suočavali sa teškim, doživotnim komplikacijama kao što su gubitak vida i nakazni ožiljci svuda po telu. Velike boginje umnogome su doprinele masovnom stradanju stanovnika Novog sveta i propasti njihovih civilizacija, do čega je došlo po iskrcavanju evropskih zavojevača. No bolest uistinu nije štedela nikog: u Evropi je u osamnaestom veku koštala života petoro monarha i nebrojene članove kraljevskih porodica. Vladari i sluge, učeni i prosti, bogataši i siromasi podjednako su padali kao žrtve velikih boginja. Leka jednostavno nije bilo.

Izazivač velikih boginja je, kao što danas znamo, virus. Kao i u slučaju mnogih drugih patogenih mikroorganizama, naš imunosistem kadar je da specifično „upamti" susret sa tim virusom i podigne neprobojni štit za buduće susrete sa njim. Dakle, velike boginje ostavljaju za sobom trajni imunitet. Prvi pokušaji da se ta davno zapažena činjenica svesno iskoristi radi zaštite od obolevanja javili su se u Kini, gde je ta praksa otpočela još u petnaestom veku, uvlačenjem praha sasušenih krastâ u nozdrve. Tako se dobijao blaži oblik bolesti, koji bi se najčešće, mada ne uvek, završavao ozdravljenjem i sticanjem zaštite. Tehnika se raširila u pravcu Bliskog istoka, gde je neznatno modifikovana: umesto ušmrkivanja, zarazni prah je grebanjem uvođen pod kožu. U tom obliku tehnika je u osamnaestom veku preneta u Evropu, prevashodno zalaganjem Lejdi Meri Vortli Montagju, supruge britanskog ambasadora u Istanbulu. Iako ne bez rizika, „variolacija", kako su je lekari nazvali, nudila je spas od stalne pretnje velikih boginja po cenu smrtnosti 1‒2%, koja bi nas danas svakako užasnula, ali je sasvim bledela pred strahotama bolesti od koje je pružala ljudima zaštitu.

Među brojnim pobornicima variolacije našla su se i mnoga znamenita imena ljudske istorije, poput francuskog filozofa Voltera i ruske carice Katarine Velike. No stalna potraga mnogih lekara za boljim načinom izazivanja imuniteta krunisana je 1796. godine, kada je engleski lekar Edvard Džener pokazao da se umesto izlaganja ljudi oslabljenom uzročniku velikih boginja, cilj može postići ubrizgavanjem materijala koji sadrži jedan srodan, ali manje opasan virus ‒ virus kravljih boginja. Tako je - po latinskoj reči za kravu - skovan naziv vakcinacija.

Nakon više od vek i po neprestanog truda i postepenog prevazilaženja rasprostranjenih otpora masovnom sprovođenju vakcinacije, koju su mnogi ljudi, uprkos jasnom i vidljivom učinku, iz različitih razloga dočekivali sa nepoverenjem, pa i aktivnim sukobljavanjem (što, nažalost, uveliko susrećemo i u današnje vreme), napori suzbijanja velikih boginja u čitavom svetu šezdesetih godina dvadesetog veka ušli su u završnu fazu - fazu koju je Donald Henderson uspešno doveo do okončanja. Kada je Svetska zdravstvena organizacija 1966. godine osnovala Jedinicu za iskorenjivanje velikih boginja i poverila je Hendersonu, u svetu je od te bolesti još uvek umiralo oko dva miliona ljudi godišnje. Hendersonovo nadahnuto vođstvo i dosledna primena strategije koja je na najbolji način kombinovala strog epidemiološki nadzor, rigorozne karantinske mere i vakcinaciju u koncentričnim prstenovima oko svakog otkrivenog žarišta bolesti ‒ doveli su do toga da svet 1977. svedoči poslednjem slučaju da neko oboli od velikih boginja. Poslednju epidemiju koja je pogodila Evropu, onu iz 1972. godine, mnogi među nama i dalje živo pamte, jer se odigrala upravo u našoj zemlji. Ovekovečena je slavnim filmom „Variola vera" Gorana Markovića.

Podvig koji je pošao za rukom Donaldu Hendersonu i njegovim saradnicima i saradnicama iz čitavog sveta, ali i hiljadama lekarki i lekara, naučnica i naučnika koji su, od Dženerovog doba do danas, ugradili svoj životni trud u postepeno koračanje ka svetu bez velikih boginja, mogao bi - i možda morao - da bude tek prvi u nizu sličnih uspeha naučne medicine kojima se s pravom nadamo u godinama koje dolaze. Uskoro bismo tako mogli da postanemo svedoci iskorenjivanja drugog oboljenja u istoriji (od onih koja pogađaju čoveka, i sveukupno trećeg, računajući i goveđu kugu). Reč je o dečjoj paralizi, koja trenutno opstaje samo u izolovanim žarištima Pakistana i Avganistana, opkoljena međunarodnim protivepidemijskim timovima koji, uprkos svim teškoćama, intenzivno rade na tome da i ova bolest zauvek iščezne - što je situacija sasvim analogna onoj u kojoj se nalazila borba protiv velikih boginja u vreme kada je Donald Henderson poveo svetsku medicinsku i naučnu zajednicu prema konačnom ostvarenju jednog viševekovnog ljudskog sna.