Novi doping test u elitnom sportu

Hormon eritropoetin ʼizašao je iz laboratorijeʼ krajem osamdesetih godina i donedavno se smatralo da se ne može ʼuhvatitiʼ (registrovati) u krvi.

Poznato je da stimulansi podrazumevaju razne supstance koje povećavaju brzinu i umanjuju umor, pa je EPO postao omiljen među takmičarima u biciklizmu, nordijskom skijanju i drugim sportovima. Zbog upotrebe navedenog hormona u sportu dizala se prašina još devedesetih godina, ali je dospeo u žižu javnosti tek 2013. godine, kada je američki biciklista Lans Armstrong priznao da je bio deo tog, u to vreme najsofisticiranijeg doping programa.
Optužen je da je koristio EPO, transfuziju krvi, testosteron, kortikosteroide, hormon rasta, kao i da je prodavao doping sredstva drugim biciklistima, zbog čega mu je, pored ostalog, oduzeto svih sedam titula sa biciklističkog takmičenja Tur de Frans.

Ove godine, na Olimpijadi u Riju, zvaničnici su uveli novi doping test za metodu koju sportisti možda još ne koriste ‒ reč je o genetičkoj manipulaciji ćelijskom mašinom tela, ili jednostavnije ‒ genskom dopingu. „Čini nam se da postoji veliki rizik od upotrebe nove tehnologije, editovanja gena; zato smo odlučili da delujemo preventivno i da krenemo na vreme sa analizama", rekao je Karl Johan Sandberg, fiziolog Instututa Karolinska u Švedskoj, recenzent novog testa Svetske antidoping agencije.

Steroidi koji se u sportu koriste za razvoj solidne mišićne mase i brži oporavak od povreda mogu se lako nabaviti i jednostavni su za upotrebu. Razne tablete ili kreme mogu se naručiti onlajn, pa ako dobro razradite doziranje i vreme upotrebe ‒ možete da izbegnete pozitivni rezultat na doping testu. Međutim, da biste u svoje telo ubrizgali DNK koji proizvodi hormon ‒ potrebna vam je stručna pomoć. „Pedijatri i imunolozi tačno znaju šta treba da rade", rekao je Sandberg predstavljajući novi doping test na konferenciji ESOF (EuroScience Open Forum) u Mančesteru, u Velikoj Britaniji.

Premda i on sam priznaje da ne postoje dokazi o upotrebi genskog dopinga, Svetska antidoping agencija ipak pokušava da preduhitri navedenu pojavu. Beskrupulozni sportisti već uveliko posećuju kako akademske tako i komercijalne laboratorije u svetu ne bi li nabavili najnovije supstance i tako unapredili svoja dostignuća u sportu, tako da i genska terapija dolazi u obzir.
Trenutno se ispituje više od hiljadu genskih terapija za različite bolesti. „Ispitivanje na životinjama je u toku, sledeći korak su ljudi. Postoji nekoliko naučnih grupa koje znaju šta treba raditi u genskoj terapiji koja bi, kasnije, nakon životinja, mogla da se primeni i na ljudima", dodaje Sandberg.

U normalnim okolnostima, ljudski bubrezi izlučuju EPO kada nivo kiseonika u krvi počinje da se smanjuje, na primer, kada se penjemo uz planinu. Zato je sintetički EPO veoma popularan jer poboljšava krvnu sliku, aerobnu sposobnost (prenos kiseonika), a koristi se uglavnom u sportovima izdržljivosti. Njegov prethodnik ‒ krvni doping ‒ bio je omiljen u prošlosti, ali je takođe bio zabranjena metoda. Danas, hipotetički rečeno, neko bi mogao da ubaci u ljudski organizam gene koji proizvode više eritropoetina nego što je uobičajno.

Do sada se zvaničnici Svetske antidoping agencije nisu izjašnjavali povodom novog EPO genskog doping testa, koji je razvila Ana Bautina, molekularni biolog sa australijskog Nacionalnog instituta za merenje (NMI). Njen test se sastoji iz dva dela. Prvo se proverava prisustvo virusa koji naučnici koriste kako bi ubacili DNK u telo. Virusi su dobri vektori za ubacivanje gena, to funkcioniše veoma dobro ‒ dovoljno je da se standardni genetički materijal zameni nekim drugim i evidentni su rezultati.

Drugi deo je testiranje sekvence EPO gena kod osobe. Segmenti gena koji sadrže informaciju za sintezu proteina nazivaju se egzoni, a nekodirajući delovi koji se nalaze između njih poznati su kao introni. Normalan lanac DNK ima introne između gena koji proizvode EPO protein, dok sintetički proizveden gen ne sadrži umetnute nekodirajuće nizove. „Sekvenca koju unesete u telo genskom terapijom izgleda drugačije od one koju sami posedujete", kaže Sandberg.

Naravno, samo sekvenciranje uslovljava poseban nivo složenosti doping testiranja. Potrebno je mnogo više tehnologije i ekspertize da bi se analizirali geni ‒ pored mašina za sekvenciranje, računara, potrebno je i umeće stručnjaka koji znaju kako da pronađu neželjene hemijske proizvode u krvi i urinu. Konkretno, svi uzorci iz Rija poslati su u Sidnej, u laboratoriju koja jedina na svetu ima mogućnost ovakvog testiranja. Rezultati će biti gotovi tek za mesec-dva, ili kasnije, što može da bude nezgodno ako se ispostavi da je neki osvajač olimpijske medalje na spisku „genetički modifikovanih" sportista.

Međutim, Svetska antidoping agencija odlučila je da se uhvati u koštac sa idejom o genskom dopingu ‒ tako su tehničari Agencije došli su do uzoraka sportista sa prethodnih takmičenja (Olimpijade koja je održana 2008. godine u Pekingu i one koja je organizovana 2012. godine u Londonu), i sada za analizu mogu da upotrebe metode koje nisu postojale pre četiri godine ili osam godina. I dok sportisti traže svaki način da unaprede svoje telo, Svetska antidoping agencija ubrzano razvija metode kako da ih preduhitri. Uvođenjem genske terapije, trka u „naoružanju" se nastavlja i postaje sve teža.