Pogibija profesora Rihmana

Georg Vilhelm Rihman je rođen 1711. godine u gradu Pernau, današnjem Pjarnu u Estoniji, tada u sastavu švedske Livonije, oblasti koja je pripala Ruskom carstvu nakon Velikog severnog rata. Naučno obrazovanje Rihman je stekao u Talinu, a zatim u Haleu i Jeni. U Sankt Petersburg je dospeo kao porodični učitelj u službi grofa Ostermana, gde je primljen na studije fizike u carskoj Akademiji nauka i umetnosti, zahvaljujući pre svega zauzimanju predsednika Akademije, barona Korfa, čiji će naslednik Rihman postati 1744. godine.

Naučni eksperimenti i uzbudljive demonstracije fizičkih principa i zakonitosti koje je Rihman izvodio budili su interesovanje ne samo među naučnicima i u akademskoj javnosti, već i u visokim dvorskim krugovima. Carica Jelisaveta Petrovna naredila je da se pripremi posebna odaja u carskom dvorcu, kako bi Rihman bio u mogućnosti da prikazuje praktične primere svojih istraživanja.

Kao svestrani naučnik i mislilac, Rihman se dotakao mnogih različitih oblasti. Neke od najzapaženijih radova objavio je o prenošenju toplote, usavršivši Kraftovu formulu za temperaturu smeše proizvoljnog broja različitih tečnosti. Pored toga, Rihman je uspešno izučavao uticaj različitih činilaca na procese toplotne razmene, kao i na isparavanje tečnosti, osmislivši čitav niz novih, poboljšanih mernih uređaja od velikog značaja za razvoj laboratorijske eksprerimentalne metodologije.

Najveći dometi koje je Rihman dosegao ticali su se proučavanja elektriciteta. Ova pojava bila je još uvek veoma slabo shvaćena, čak i među vodećim naučnicima epohe. Rihmanovi eksperimenti u vezi sa elektricitetom bili su prvi takvi opiti u Rusiji. Između ostalog, on je konstruisao i prve uređaje kadre da zabeleže i izmere statički elektricitet, potvrdivši i dopunivši osnovne pretpostavke Vilijema Gilberta.

Rihman je takođe bio jedan od prvih naučnika koji je razumeo da su električne i magnetne pojave neraskidivo povezane, odnosno da predstavljaju različite manifestacije iste sile koja vlada u prirodi. Zamisao vodilja koju je Rihman žarko želeo da dokaže - toliko žarko, kako će se ispostaviti, da će ga to koštati života - bila je suštinska istovetnost prirodnih električnih pražnjenja sa onima koje je proučavao u svojoj laboratoriji, koristeći se aparaturom za stvaranje električnih varnica koju je sam osmislio i koju su žitelji Sankt Petersburga - ne bez doze sujevernog straha - nazivali «gromovitom mašinom».

Nadahnut opitima koje je u Americi izvodio Bendžamin Frenklin, Rihman je svoje električne merne uređaje žicom provučenom kroz vrata laboratorije povezao sa metalnom šipkom koja se nalazila na krovu susedne zgrade. Tako je Rihman nastojao da direktnim merenjem električnog pražnjenja tokom oluje neoborivo dokaže svoju slutnju da munja nije ništa drugo do džinovsko električno pražnjenje u atmosferi. Na žalost, činjenica da je bio u pravu ujedno je dovela do njegove tragične smrti.

Te kobne julske, za nas avgustovske večeri 1753, Geogrg Vilhelm Rihman se oko deset sati uveče rastao sa svojim slavnim kolegom i dobrim prijateljem Mihailom Vasiljevičem Lomonosovim, sa kojim je delio znatiželjnu potragu za razotkrivanjem prirode munja. Opazivši da sa severa pristižu olujni oblaci, Rihman se pripremio za još jednu noć istraživanja, u društvu crtača i gravera Akademije nauka Sokolova, čiji je zadatak bio da grafički zabeleži i ovekoveči rezultate. Svestan rizika, Rihman je opomenuo Sokolova da se drži podalje, a sam se približio na tridesetak centimetara od aparature, uzdajući se u to da je bezbedan ukoliko sa ovom nije u direktnom kontaktu.Na žalost, kada je grom udario u šipku na krovu, ogromna se energija prenela na Rihmanove merne uređaje - toliko velika energija da je iz aparata sevnula varnica - uistinu minijaturna munja - koja je naučnika pogodila pravo u čelo. Kada je Sokolov, koji se takođe našao na podu, ošamućen, dozvao u pomoć Rihmanovu suprugu, ona je na svaki način pokušavala da muža povrati u život - ali bez uspeha. Lomonosov, kome je smesta javljeno za nesreću, dojurio je u Rihmanovu laboratoriju sa uglednim doktorom Kracenštajnom, takođe Rihmanovim prijateljem, no ovome nije preostalo ništa drugo do da konstatuje da je udar groma bio fatalan.

Naučna istraživanja elektriciteta odnela su svoju prvu žrtvu. Mnogi ugledni dvorani i crkveni velikodostojnici carske Rusije videli su u Rihmanovoj pogibiji opominjući Božiji prst i čak šaputali kako je naučnika sustigla kazna upravo stoga što je pokušavao da pokaže da u grmljavini nema ničeg natprirodnog.

Bilo kakva istraživanja povezana sa elektricitetom u Rusiji su neko vreme po ovom tragičnom događaju bila zabranjena. Lomonosov se, međutim, svesrdno zalagao da se ona nastave, veličajući Rihmanovu žrtvu i ističući da ona nipošto nije bila uzaludna. Ovo će se vremenom pokazati kao istina - iz zajedničkih radova Rihmana i Lomonosova uistinu će proisteći prvi ozbiljan pokušaj stvaranja sveobuhvatne fizičke teorije elektromagetizma - veliki korak ka boljem razumevanju Prirode u koji je Georg Vilhelm Rihman ugradio ne samo svoj život, već i svoju smrt.