Sujeverje kao sastavni deo života

Prema starim verovanjima, bogovi su živeli u drveću, a svako ko ih je molio za nešto - morao je da dodirne koru drveta kako bi stupio u kontakt sa njima. Ako bi se želja ostvarila, pojedinac bi ponovo dolazio da zahvali božanstvu na isti način. Kroz vreme, kucanje po drvenoj površini postalo je uobičajeni gest ‒ „kucnemo u drvo" kada prizivamo sreću, kada želimo da se određeno stanje održi ili kada imamo potrebu da zahvalimo za nešto što se desilo a ide nam u korist.
Za pojedine grupe hrišćana, svako drvo predstavljalo je krst na kome je Isus razapet, pa su na taj način tražili pomoć od njega.

Kucanje u drvo vezuje se i za stradanje Jevreja u Španiji krajem 15. veka, tačnije za spasavanje njihovih života. Bežeći od inkvizicije i ozloglašenog Tomasa de Torkemade, skrivali su se u drvenim sinagogama, a da bi begunac bio primljen unutra, morao je da „otkuca" tajni znak.

Dakle, kucanje u drvo nije karakteristično samo za naše podneblje. U različitim delovima sveta, običaj se primenjuje iz različitih razloga. Tako u Iranu, kada se kaže nešto dobro o nekome - ljudi kucnu u drvo i izgovore određene reči da bi oterali „zlu sreću". U Bugarskoj veruju da se na taj način čovek štiti od zla, a u Engleskoj se tako prizivaju u pomoć duhovi. U Rusiji i Poljskoj, kada se govori o nečemu lošem, kuca se u drvo da bi se oterala mogućnost za to, a kada se govori o nečem pozitivnom ‒ kucanje označava prizivanje onoga o čemu je reč. Kod nas i u susednim zemljama ljudi obično kucaju u drvo kada govore dobro o nečemu a ne žele da se takvo stanje promeni. U Italiji se običaj razvio ‒ kada sujeverna osoba vidi bilo šta što je vezano za smrt, ona dodirne gvožđe.

Bilo kako bilo, kucanje u drvo ima toliko dugu tradiciju da je nemoguće odrediti jedan izvor iz kojeg je poteklo, a geografska raširenost „običaja" govori i o složenom putu verovanja kroz prostor i vreme.