Uloga škole u razvoju dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju

Škola je sastavni deo života dece, zauzima značajno mesto u njihovom odrastanju i predstavlja važno socijalno okruženje. Postoje škole koje pružaju posebne vrste obrazovanja - muzičke, vojne, umetničke, ali i škole za decu sa smetnjama i teškoćama u razvoju.

Kada se javlja potreba za obrazovanjem učenika sa smetnjama u razvoju, i koja je uloga učitelja u tom pocesu?

Potreba za kvalitetnim obrazovanjem i vaspitanjem učenika sa smetnjama i teškoćama u razvoju nije novijeg datuma. Otvaranje osnovnih i srednjih („redovnih") škola za decu sa smetnjama u razvoju započelo je pre više vekova; najčešće su te škole bile pri manastirima i crkvama.Njihov savremeni razvoj datira od početka 20. veka.

Odgovornost profesije podrazumeva odgovornost učitelja prema svakom učeniku. Angažovanje defektologa, učitelja i profesora u radu sa tim učenicima predstavlja poseban izazov i zahteva stalno praćenje naučno dokazanih pristupa u radu.

Za učenike sa smetnjama u razvoju koji se obrazuju u specijalizovanim školama, neophodna je čvrsta veza između rehabilitacije i obrazovanja. Razumevanje i savladavanje tog pristupa jeste poseban izazov za one koji nisu po svom obrazovanju defektolozi.
Integracija ili inkluzija

Kada izgovorimo reč „inkluzija", neko će nas razumeti, ali mnogi ne znaju šta ta reč znači. Iako postoji polemika, mnogi lakonski kažu da je to „uključenje". Inkluzija podrazumeva da sva deca imaju pravo na obrazovanje, počev od predškolskog uzrasta, pa do visokog obrazovanja, i obuhvata: decu sa smetnjama u razvoju; decu sa invaliditetom; decu iz marginalizovanih grupa;
darovitu decu.

Termini koji su najčešće u upotrebi za dostupne i pravednije sisteme obrazovanja jesu integracija i inkluzija. Tu mislimo na obrazovanje koje uključuje svu decu (i decu sa smetnjama u razvoju). U mnogim zemljama integracija (tj. inkluzija) shvata se ultimativno ‒ tako da svako dete, bez obzira na složenost i kompleksnost smetnje, treba da se uključi u najbližu školu i tipično odeljenje. Iskustva i istraživanja u zemljama koje su ranije pokrenule inkluzivni proces ukazuju na to da i pored optimalnih uslova postoje problemi u socijalizaciji dece sa smetnjama u razvoju.

Da li deca sa smetnjama u razvoju imaju posebne potrebe?

Potrebe dece sa smetnjama u razvoju nisu posebne već osnovne. I njima, kao i drugoj deci, trebaju: hrana, dom, ljubav, privrženost, zaštita i obrazovanje. Stepen samopouzdanja dece sa smetnjama u razvoju izuzetno je nizak.

Praksa ukazuje na to da je za mnoge đake sa smetnjama u razvoju najprimerenije da se školuju u odeljenju sa vršnjacima u osnovnoj školi, kao i u izdvojenim školama za učenike sa smetnjama u razvoju.

Da li su deca spremna za takav vid nastave?

Situacija u školi umnogome zavisi od pripremljenosti svih ljudi koji stvaraju etos škole, pa i od samih učenika. Istina, nije uvek lako, događa se da deca u odeljenju ne prihvataju vršnjake koji imaju drugačije zahteve.

Jedan od takvih slučajeva uzburkao je javnost u Srbiji. „Ne tražim da mi budu drugovi, tražim samo da budu korektni", rekla je Gala, devojčica iz Subotice koja se bori sa retkim vidom kožne bolesti. Gala i deca koja boluju od ove kožne bolesti poznata su kao „deca leptiri", jer im i najmanji stisak ili dodir oštećuje kožu. Drugarice iz odeljenja su lakonski i bez kontrole odgovornih u školi rešile da sakupe potpise za to da Gala promeni odeljenje.

Problem je nastao kada u petom razredu nisu menjali učionicu, zbog Gale. Ovaj „slučaj" rešen je tako što je devojčica-inicijator promenila razred. Da li je to dovoljno?

Da se vratimo na početak: inkluzija (ili integracija) nije pitanje tipa ustanove u kojoj se dete obrazuje, već uslova koji obezbeđuju različite vrste podrške i obrazovanja.