Srpska priča

Izložba „Srpska priča" u Etnografskom muzeju u Beogradu sadrži 46 fotografija autora Aleksandra Lukića. Podeljena je u tri celine : životnost, portreti i smrtnost. Fotografije su nastale u periodu od 1985. do 2011. godine.

„To, da svet konkretnog ljudskog bića neće postojati, jeste dubok poriv, motiv i pokretačka sila da u tragovima umetničkog izraza, trajnijeg od samog čoveka, on zadrži sećanja i nadu da njegov život neće iščeznuti" ‒ počinje priču o značaju fotografija prof. dr Dragan Radenović i dodaje ‒ „Aleksandar Lukić svojim delima nije odredio nazive; on crno-belim fotografijama ne promoviše shvatanje o nepreglednom mnoštvu svetova ideja, već otvara oči iskustva podneblja svojih predaka". Radenović smatra da se Lukićeva misao jasno izražava kroz umetničke refleksije o značajnim sadržajima srpske provincije. U izloženim fotografijama može se prepoznati odnos pun simpatija i razumevanja za humana nastojanja običnog čoveka, za njegov teozofski horizont i protivljenje evropocentričnim predrasudama, što je zajedničko i seljaku i filozofu.

Doprinos ozbiljnosti umetnosti u sadržaju optike mislioca, što autor prevashodno predstavlja, jeste odnegovani vizuelni jezik sa ubedljivim, istovremeno i lucidnim, ali odmerenim razlozima.

„Gledajući izložena dela, nameće nam se pitanje da li je autor namerno ostavio da unutrašnji psihički život portretisanih bude nerazgraničen od spoljašnjih fizičkih pojava, ili je upravo želeo da naglasi unutrašnje bogatstvo duhovnog života ranijih epoha. U gami crno-bele fotografije, sa posebnim rafinmanom za minor-valerski ključ, sagledavamo dohrišćansko saznanje mira, odnosno nirvane, kada helenska ideja i judejska ličnost još uvek nisu apsolutni u svojoj dominaciji", objašnjava prof. dr Dragan Radenović.

Govoreći o emotivnom doživljaju Lukićevog umetničkog izraza, Radenović ističe da je autor „nesumnjivo sanjar koji nudi svoja snoviđenja u autentičnom umetničkom izrazu i zanosu svoje odgovornosti i ljubavi prema prošlosti".

Istovremeno, njegov pun zdravorazumski sud predstavlja stvaraoca jedinstvenog mišljenja, osećanja i volje u modernom smislu. Kako profesor dalje zaključuje, Lukić svojim radovima poziva na put moralnog aktivizma, jer u protivnom bi to bio put zla i smrti: „Fotografije pred nama afirmišu pozitivni smisao životnog podviga i istinu kao ideal, istinu, koju treba razlikovati od laži."

U svetu opštih vrednosti, Lukić likovnim jezikom i fotografskom formom usmerava duh konzumenta na svoj neskriveni stav da jednorodnost različitih „Ja" predstavlja unutrašnju jednorodnost univerzuma.

Ako svet postoji, fotografija je dokument o svetu

Autor izložbe Aleksandar Lukić smatra da je istina glavni zahtev koji se fotografiji postavlja. To znači da ono supstancijalno u fotografiji jeste njena dokumentarnost. Međutim, on objašnjava da ta dokumentarnost nije arbitrarno podražavanje sveta: „Onaj ko hoće da zaista dosegne dokumentarnost, mora da je traži dublje, da ne ostane na površini, jer samo tako može da otkrije njenu unutrašnjost i iznese skrivenu istinu".

Lukić ističe da fotografija kao umetnost doseže ono što je lepo, ali istovremeno nužno i suštinsko, izbegavajući ono što je slučajno i trivijalno; na taj način, fotografija daje određeno značenje prostorno-vremenskim odnosima i doprinosi tumačenju smisanosti celine. Za kraj razgovora, autor odaje vrednu umetničko-fotografsku maksimu kojom se vodi: „fotografiši tako, da predstavljajući svet, istovremeno budeš i tumač njegovog značenja".