Žudnja za ukusom zemlje

Šeila je bila dete kada je u Kamerunu probala kaolinit, kinesku glinu. Seća se: „Moja tetka je jela kinesku glinu i često sam išla da joj kupim novu". Mnogi ljudi nastave da konzumiraju ovu supstancu svaki dan, a neki čak postanu i zavisni. Kaolinit nije teško nabaviti, može se kupiti u većini supermarketa u Kamerunu. Ne nalazi se na listi zabranjenih proizvoda i nije nova psihoaktivna supstanca, to je, jednostavno, zemlja.

Geofagija, konzumiranje zemlje, postoji već dugo u Kamerunu, a prema rečima Sere Jang, eksperta za geofagiju Kornel univerziteta (SAD), ova neobična praksa ima dugačku istoriju širom sveta. Zabeležena je u brojnim zemljama, poput Argentine, Irana i Namibije.

S geofagijom se najčešće suočavaju deca i trudnice

Prema istraživanju naučnika predvođenih Serom Jang, utvrđeno je da je geofagija rasprostranjenija u tropskim predelima i da se s njom najviše suočavaju dve grupe: deca i trudnice.
Međutim, niži stepen geofagije u drugim zemljama može biti i posledica neizveštavanja o ovoj pojavi usled kulturnih tabua.
„Žudnja za zemljom dešava se često, i uglavnom ‒ ʼispred našeg nosaʼ", kaže Jangova, navodeći da je čula za slučaj čuvene operske pevačice u Njujorku (nije želela da je imenuje) koja je imala mračnu tajnu - jela je zemlju za vreme trudnoće.
Sera se još više zainteresovala za geofagiju dok je bila na terenskom istraživanju u ruralnoj Tanzaniji.
„Intervjuisala sam trudnicu u vezi sa anemijom, nedostatkom gvožđa. Sedela sam na podu (u njenom domu), i pitala je šta voli da jede tokom trudnoće, a ona je odgovorila da dva puta dnevno uzme zemlju sa poda kuće i pojede je", kaže Jang.
Razumljivo, Jangova je bila šokirana. „Konzumiranje zemlje kosilo se sa svime što su nas učili", rekla je.

Oprečna shvatanja geofagije
Zapadna medicina geofagiju smatra patološkim ponašanjem ‒ oblikom pike, stanjem koje se pripisuje onima koji namerno unose štetne, nejestive supstance, poput čaša ili izbeljivača.
S druge strane, u Keniji možete da kupite pakete zemlje u različitim ukusima. Država Džordžija (SAD) takođe je poznata po kvalitetnoj beloj prašini; iako se na paketima nalazi oznaka da nije namenjena za konzumiranje, svi znaju pravu svrhu.

Kakav je ukus zemlje?

Reporter Bi-Bi-Sija Džoš Gabatis je zarad eksperimenta ušao u jednu afričku radnju u južnom delu Londona i tražio glinu za trudnice. Nakon što ju je kupio, lagano je stavio manji komad u usta. Šljunak je isisao svu vodu iz njegovog jezika, formirajući pastu koja se lepi za usta kao puter od kikirikija. Kratko ga je zabavila misao da glina ima ukus dimljenog mesa, pre nego što je shvatio da ipak više podseća na prljavštinu.

Zapitao se: šta to tera ljude da jedu zemlju? „Svako ima svoje razloge. Želja je jedan razlog, a drugi je što je glina lekovita za mučninu ili za bol u stomaku. Smiruje bol jer oblaže želudac", rekla je Monik, studentkinja iz Kameruna.

Da li je moguće da geofagiju, umesto kao bolest, posmatramo kao tretman lečenja?

Tri ključna razloga zbog kojih se konzumira zemlja

Postoje tri osnovna objašnjenja zašto ljudi jedu prašinu i zemlju.
Nije sva zemlja ista. Kaolinit pripada grupi minerala gline i čini se da je najpopularniji kod ljudi koji žude za zalogajem zemlje. Glina je veoma dobra u povezivanju stvari, pa smirenje bolova u želucu glinom može da se objasni vezivanjem ili blokiranjem štetnih toksina i patogenih materija u probavnom sistemu.

Druga hipoteza je možda intuitivnija: glina moguće obezbeđuje nutrijente koji nisu prisutni u namirnicama koje svakodnevno konzumiramo. Anemija je često povezana sa geofagijom, pa je konzumiranje zemlje (koja je bogata gvožđem) možda način da se ispravi nedostatak gvožđa.

„Predvideli smo da je geofagija najrasprostranjenija u tropskim predelima zato što je tamo najveća gustina patogenih organizama", kaže Jangova. Štaviše, deci i trudnicama su najpotrebniji dodatni nutrijenti i zaštita od bolesti, jer je njihov imunitet malo slabiji.

„Ako tako posmatramo, možda možemo da objasnimo poseban značaj žudnje za zemljom kod trudnica. One jednostavno žele da se prepuste i uživaju u svemu što požele", kaže dr Džulija Horms, asistent na Katedri za psihologiju Univerziteta u Olbaniju.