Hleb - hrana i simbol

Kada je čovek počeo da jede hleb u ranom praistorijskom periodu, bila je to tvrda neukusna pogača, ali je bila hrana. Vremenom, osim što je bio ključan za preživljavanje, hleb je postao simbol i deo religije, naših običaja i tradicije. Ritualni, tradicionalni hleb prati čoveka od rođenja pa do smrti i posle smrti.

„Hleb je imao značajnu ulogu u evoluciji i životu čoveka. Prvi važan događaj bio je kada je čovek počeo da gaji pšenicu. Tada je od sakupljača postao zemljoradnik, počeo je da se bavi poljoprivredom. Samim tim naselio je određena područja: sela, tvrđave, gradove, počeo je da stvara kulturu".

"Tako je", objašnjava naš sagovornik, "iz perioda divljaštva čovek prešao u period kulture, stvaralaštva, umetnosti, mitologije, svakako i religije. Drugi značajan događaj predstavlja stvaranje monoreligije, to jest hrišćanstva. Hristos je rođen u Beter Lehemu (Beth-Leham), to znači u ʼkući hlebaʼ. Nije slučajno što je rekao -  "Hleb je moje telo". To ima duboku ulogu u mitološkom i religijskom smislu. I posle, tada jedna velika civilizacija ‒ mediteranska civilizacija koja se posle širi, tj. hrišćanstvo, zauzima centralno mesto u svetu", započinje priču o hlebu kulturolog Dimitrije Vujadinović.

Pekari - najbogatiji ljudi u Egiptu

Naša kultura je vrlo bogata običajnim hlebom. Hleb ima centralno mesto na našim slavama, a poznato je koliko slava znači za srpske porodice.

Takođe, postoji veliki broj pogača koje su vezane za poljoprivredne radove ‒ pomorska pogača, pogača za putnika, podušne pogače...

„Možemo da kažemo da su i druge civilizacije (ne samo hrišćanske) poznavale hleb. Kineski car je 2800. godine pre Hrista dao i te kakva "uputstva" za hleb, odnosno pšenicu i ostale žitarice. Međutim, ta civilizacija je ipak odlučila da će im biti lakše da gaje pirinač.

Nemojmo zaboraviti ni pretkolumbovsku Ameriku i druge velike narode" ‒ objašnjava naš sagovornik, napominjući da islamska kultura i tradicija nisu toliko vezane za mitologiju hleba.

„Živeći pored hrišćana oni su takođe prihvatili hleb u svojim običajima. Flet bret ‒ to je u stvari ravni hleb koji je takođe prisutan u indijskoj kulturi i civilizaciji. Oni nemaju tako izražene običaje kao u hrišćanskoj ili pretkolumbovskoj kulturi.

Hleb je prisutan svugde, čak i u nordijskim državama hleb ima značajno mesto. Nema civilizacije koja nije poznavala hleb; da ne govorimo o toj staroj civilizaciji kao što je grčka ili egipatska. Pekari su bili jedni od najbogatijih ljudi u egipatskoj civilizaciji" ‒ ističe Vujadinović.

Kako naš sagovornik kaže ‒ Rim se održao na hlebu, a njihovi recepti bili su bliski današnjim. Bog Pan je bio zaštitnik hleba i on ga je doneo čovečanstvu.

Svaki rimski legionar imao je vojnički hleb. Jedinica koja se kretala nosila je pšenicu, žrvanj i kad bi se stacionirali napravili bi brašno i kružne peći. Cela rimska civilizacija podignuta je na hlebu; kada su rimske provincije počele da se odvajaju i prestaju da šalju pšenicu centru Rima, nastali su prvi bonovi za hleb.

"U vreme Oktavijana Avgusta Rim je imao 600 000 stanovnika, od toga je njih 200 000 imalo pravo na besplatan hleb. Avgust je u jednom trenutku došao na ideju da ukine besplatni hleb. Međutim, narod se pobunio i on je ubrzo vratio bonove" ‒ objašnjava Vujadinović i dodaje da u srednjem veku hleb nije bio toliko zastupljen, više se pravio po manastirima i selima. Ipak, krajem srednjeg veka kultura hleba je ponovo počela da se razvija...

Istorija vojničkog hleba

Otkad je čovek napravio profesionalnu vojsku ‒ otad postoji vojnički hleb. Pojavio se još u starom Egiptu. Faraon je bio u obavezi da hrani svoju vojsku. Imao je svoje profesionalne pekare, koje su proizvodile hleb i taj hleb je odlazio sveštenicima koji su ga zatim davali vojsci ili isplaćivali birokratama.

Napoleon je imao svoje pekare koje je vodio u sve pohode. Naš sagovornik dodaje: „Naravno, dok ga je bilo. To je ona čuvena priča pohoda na Rusiju. Bilo je zime, ali nije bilo hleba. Nadao se da će uspeti da prikupi pšenicu, ali su ruske vojskovođe zapalile pšenicu. Bez pšenice i hleba, smrznuta i gladna vojska povlači se iz tadašnje Rusije".

Turska vojska je imala svoj profesionalni hleb koji se zvao „taj". Taj na arapskom znači sledovanje. Turci su prihvatili taj izraz, koji preko Turske dolazi u našu vojsku.

Srpska vojska je jedna od prvih koja je uvela hleb kao redovno sledovanje vojnicima.

„Pošto mi Srbi mnogo volimo hleb, norma je bila jedna od najvećih u Evropi. Oko jedan kilogram dnevno trebalo je da dobije vojnik. Nije uvek toliko dobijao, zavisilo je od okolnosti, ali to je bio normativ. Tako je bilo i kroz srpsko-turske ratove i kroz balkanske ratove, a i u Drugom svetskom ratu. Postoji priča kako je nestajao hleb u našem i drugim narodima i često ćete čuti priče vojnika da su se više bojali gladi nego kuršuma. Onog trenutka kada je nestajao hleb tada je zavladala glad i tu se pohodi završavaju" ‒ zaključuje kulturolog Dimitrije Vujadinović.