Moždane strukture i psihički procesi

Jedan od najnovijih doprinosa ovoj potrazi objavljen je u časopisu „Nejčer komjunikejšns". Velika grupa naučnika, iz više istraživačkih ustanova u Australiji, Velikoj Britaniji i Irskoj, pokazala je na uzorku od 153 osobe da kod onih koji doživljavaju halucinacije (bilo da im je postavljena dijagnoza šizofrenije ili ne), jedna moždana vijuga, nazvana paracingularni girus, ima značajno manju prosečnu dužinu nego kod ispitanika bez halucinacija. Preciznije, nađeno je da skraćenje pomenute vijuge za jedan centimetar povećava verovatnoću nastanka halucinacija za gotovo dvadeset odsto. Ovaj više nego uverljivi rezultat nadovezuje se na dugu istoriju istraživanja iz kojih je potekla obimna dokumentacija (koja iz dana u dan narasta) o višestrukim povezanostima između moždanih struktura i psihičkih procesa.

Savremene neuronauke ‒ pseudonaučne?

Interdisciplinarno područje za koje se, donekle problematičnom leksikom, uveliko odmaćio naziv „neuronauke", iz godine u godinu ostvaruje sve zapaženije uspehe, ali se sve više suočava i sa suštinskim iskušenjima, iznova otvarajući, na jednom novom, višem nivou razumevanja neuroloških funkcionalnih celina, neke od najdalekosežnijih debata u istoriji nauke, čije implikacije sežu duboko u naše poimanje sveta i sebe samih, neminovno se dotičući mnogih središnjih bioetičkih pitanja, koja su neraskidivo povezana sa vrednovanjem naučnih poduhvata. Sa jedne strane, upotreba elektroencefalografije visoke rezolucije, pozitronske emisione tomografije i funkcionalne magnetne rezonance omogućila je naučnicima da posmatraju kako se pojedini delovi mozga aktiviraju u najrazličitijem skupu fizioloških ili patoloških stanja, ali i tokom širokog raspona ljudskih aktivnosti - od čitanja i računanja, do molitve ili orgazma. Tako dobijeni podaci omogućili su konstrukciju radnih modela koji opisuju ponašanje naših neuronskih mreža u različitim kontekstima, nagoveštavajući, između ostalog, i potencijalne proboje u medicini. Sa druge strane, šarolik kvalitet studijâ, zamke statističkog zaključivanja, teškoće u ekstrapolaciji istraživačke postavke na stvarne situacije, kao i naglašena sklonost redukcionizmu i pogubnim pojednostavljenjima složene stvarnosti ‒ pružaju povod za ozbiljne kritike. Tako se sve više podižu glasovi koji tvrde da savremene neuronauke nisu sasvim udaljene od frenologije - metode devetnaestog veka koja je izvlačila zaključke o psihološkim crtama neke osobe na osnovu kontura njene lobanje ‒ danas jednodušno odbačene kao pseudonaučne. U jednom duhovitom radu čak je i pokazano da se aktivnost pojedinih moždanih zona, ukoliko se pomno ne pazi na kalibraciju instrumenta, može uspešno detektovati i u mozgu odavno uginulog lososa.

Nezapamćeno nakupljanje saznanja u neuronaukama iznova je dovedeno u žižu opasnosti koje nosi biološki determinizam u psihologiji i psihijatriji, sa svim svojim bioetičkim implikacijama, koje sežu sve do prećutnog ili otvorenog prizivanja jezivih, i nikad do kraja upokojenih, aveti eugenike i rasne teorije. Ipak, uz sve ograde od ovih koncepata, koji su bili instrument nekih od najmračnijih stranica ljudske istorije, među neuronaučnicima narasta i svojevrsna „reakcija na reakciju": svest o sve većem ugledu i uticaju dijametralno suprotne zablude - potpunog poricanja bioloških osnova psihičkih procesa. Tako smo sve češće svedoci raspravâ o svrsishodnosti samog postojanja dijagnostičkih kategorija i praktičnog značaja njihovog složenog odnosa sa odgovarajućim neurofiziološkim fenomenima. Problemi zvaničnih klasifikacija psihijatrijskih oboljenja i valjanih indikacija za prepisivanje psihofarmaka svakako su među najvažnijim područjima rasprave o teorijskim i praktičnim postavkama naučne medicine, stoga neretko postaju poprište sukoba krajnje polarizovanih stavova o vezi između mozga, uma i psihe.

U plovidbi opasnim tesnacem između „Skile redukcionističkog determinizma" i „Haribde poricanja (neuro)naučnih činjenica", preko je potrebno da nas i dalje vodi pribrani kormilar - kritičko mišljenje i sveobuhvatno sagledavanje pojavâ i procesa koje proučavamo. Sledeći naučni metod, čije su osnovne odlike neprestano stavljanje hipotezâ na probu i budno uočavanje i ispravljanje vlastitih grešaka, neuronaučnice i neuronaučnici sveta nastavljaju svoju potragu za boljim razumevanjem funkcija i stanja našeg mozga, od kojih zavise, ali se na njih nipošto ne svode, funkcije i stanja našeg uma - potragu koju lepo iskazuje poslednja rečenica sažetka rada navedenog u drugom pasusu ovog teksta: „Naši nalazi ukazuju na specifičnu morfološku osnovu jedne rasprostranjene odlike tipičnih ili atipičnih ljudskih doživljaja".