Vanevropske kulture, kolektivno nesvesno i avangarda

Ova i slična razmišljanja pokrenula su čitav niz umetničkih avangardnih pokreta krajem 19. i početkom 20. veka. Javili su se gotovo istovremeno i spontano na raznim stranama Evrope; glavni umetnički centri bili su Pariz, Minhen, Berlin i Moskva.Težnja za slobodom usmerena je protiv vladajuće estetike ukorenjenih ukusa, tradicije i navika.

Na kulturnoj, naučnoj, društvenoj i istorijskoj pozornici to je vreme raznih previranja. Uz industrijsku i tehnološku revoluciju, ratna razaranja, vlada ideološka netrpeljivost, kriza u socijalnim odnosima praćena je rasnom i verskom mržnjom...

Pobuna je bila u traženju srži umetnosti, u htenju da se iskaže suština čovekove okoline, u donošenju sadržaja čovekove psihe u likovnoj formi. Nove potrebe izražavane su kroz filozofske traktate, manifeste, umetnička dela... Maštu i ambicije aktuelnih umetnika hranila su otkrića tadašnje nauke, dečiji crteži, vanevropske kulture.

Temeljno se izmenio aspekt sa kojeg čovek na prelasku vekova posmatra sebe i stvarnost u ogledalu umetnosti: javlja se potreba za naučnoistorijskim posmatranjem i sintetičkim sažimanjem prostora i vremena, te za revizijom zastarelih skala umetnosti i posmatranjem sveobuhvatnog procesa, u kome se primitivna umetnost ne obrađuje samo kao deo etnologije.
Posebna pažnja usmeravana je ka fetišima i idolima vanevropskih kultura koji su poslužili kao inspiracija umetnicima poput Pola Gogena, Pabla Pikasa, Anrija Rusoa, Maksa Ernsta, Modiljanija, Konstantina Brankušija, Henri Mura i drugih.

Dugo su predmeti vanevropskih kultura koje su sa sobom donosili misionari i putnici smatrani kuriozitetima i bili svedočanstvo o čudnim ljudima koji su ih stvorili. Ti predmeti su uključeni u oblast umetnosti tek sa Gogenom, kubistima, pa i ekspresionistima koji su smatrali da je nagon prava reč koja vodi ka suštini ove umetnosti. Proučavanjem narodne umetnosti, mitova i religije, otkrivaju se praizvori. Avangardni umetnici s početka prošlog veka veruju da je čovek savremene civilizacije izgubio vezu sa prirodom, njegova osećanja su otupela, više nije u stanju da vidi prave stvari ni da u sebi izgradi istinske doživljaje.
Emil Nold u „Sećanjima" piše da je umetničko izražavanje primitivnih zajednica nestvarno, ritmično, ornamentalno... „Taj eho prošlosti predaka treba čuti, uhvatiti, obnoviti, postaviti kao temelj novom osećanju života."

Nevidljivom dati izgled vidljivog i udahnuti život onom što je naizgled materijalno ‒ u tome se sastoji uloga šamana, ali i umetnika.

Gogen je bio inspirisan atmosferom Antila i južnih mora. Njegov interes za egzotične predmete i oblike stvoren je usled zasićenosti akademskim načinom slikanja i težnje za potpuno novim tehničkim i vizuelnim dostignućima. U Pikasovim studijama ženskog akta na slici „Gospođice iz Avinjona" prepoznajemo moć crnačkih maski.  

Ponevši zavičajno likovno nasleđe iz Rumunije u Pariz, Konstantin Brankuši spojio je viziju kubizma sa likovnim kanonom crnačkih skulptura i budističkog vajarstva. U skulpturi „Poljubac" formira kariku cikličnog kruženja gde se ispoljava mitsko-poetsko doživljavanje vremena i upotreba stilizacije u maniru neolitske skulpture. U delu Anrija Rusoa „San" prepoznaju se motivi iz meksičke kulture. Ova slika kasnije inspiriše nadrealiste.
Isto tako, na vajara Henrija Mura ostavila je utisak magijska jednoobraznost staromeksičke skulputre. Njegov rad je bio prisno vezan za ljudsku figuru. U skladu sa drugim velikim umetnicima ‒ Pikasom, Polom Kleom ‒ Mur traga ispod površine svesti za arhetipskim oblicima koji predstavljaju život u najdubljim slojevima i najsnažnijim manifestacijama.
Figura Čak Mol, koja predstavlja duh kiše u kulturi Maja, inspirisala Henrija Mura je na svojevrstan način (video ju je u muzeju „Trokadero", u Parizu). Kasnije, u časopisu „Lister" objašnjava: „Čim sam ugledao meksičku skulpturu ona mi se odmah učinila kao istinita i prava, možda zato što sam u njoj odmah otkrio sličosti sa nekim klesanim skulpturama iz 11. veka koje sam kao dečak viđao po jorkširskim crkvama..."

Gogenova kompozicija pod nazivom „Odakle dolazimo, šta smo, kuda idemo?" i danas inspiriše na mnoge odgovore, kao u vreme kada je naslikana.

Običaji, obredi, religije i umetnost ogromnih azijskih i afričkih prostranstava u susretu sa zapadnjačkom kulturom u 20. veku predstavljali su nešto više od pukog saznavanja heterogenih društvenih i umetničkih formacija. Oni su doveli do prevazilaženja granica iz vremena i prostora do novih zadataka i mogućnosti opservacije.