Animoterapija: druženje sa životinjama leči

Zamislite pacijente koji se nakon operacija prvo susretnu sa psom, i uz pomoć njegovog entuzijazma ponovo stanu na noge. Mnogi svetski zdravstveni centri uveli su takvu praksu kako bi dodatno motivisali rekonvalescente. Uz životinje je mnogo lakše i lečenje dece, koja kroz igru ili maženje sa ljubimcem zaboravljaju na strah.

Stručnjaci sa Univerziteta u Firenci pratili su kako adolescenti sa psihičkim poremećajima (depresijom, poremećajima u ishrani i šizofrenijom) reaguju na terapiju sa životinjama.

Pacijente su podelili u dve grupe: u jednoj su primenjivali klasične metode lečenja, a u drugoj su, uz psihoterapiju, organizovali i druženje sa životinjama.

Jednom nedeljno, mladi iz druge grupe imali su razne aktivnosti sa životinjama ‒ brinuli su njima, dresirali ih, šetali samostalno ili u grupi. Svaku od tih „seansi" snimale su kamere, pa su istraživači mogli da utvrde promene u ponašanju ‒ mladi pacijenti su vremenom postajali raspoloženiji, otvoreniji za saradnju, spremniji da se druže sa vršnjacima.

Fizikalna terapija sa životinjama

Dr Marijana Vučinić, profesorka Veterinarskog fakulteta u Beogradu, posetila je zdravstvene centre u Italiji i Austriji, gde se uz pomoć životinja organizuje posebna fizikalna terapija.

Kako kaže, veterinar nema ulogu u samoj rehabilitaciji pacijenta, ali je dužan da odabere životinju koja će učestvovati u terapiji i da vodi računa o njenom zdravstvenom stanju: „Umesto što se rade masaže ili koriste razne naprave za pokrete ruku, stručnjak za animoterapiju odredi životinju koja je obično male telesne mase i koja se stavi na ruku (to može da bude običan glodar ili bilo koji manji kućni ljubimac).

Ako je u ruci teg ili bilo šta iz nežive prirode, ti pokreti mogu biti nepravilni i teg može da padne. Kad stavite živo biće na ruku, onda se ta vežba izvodi sa većim stepenom odgovornosti, pravilnija je samim tim što se osoba trudi da životinja ne padne".

Profesorka dodaje da i samo maženje životinje predstavlja vid animoterapije jer se poboljšavaju pokreti ruku i vraća osetljivost.

Kod nas su, nažalost, retki primeri zdravstvene nege pacijenata uz pomoć životinja. Profesorka Vučinić navodi da se na ovim prostorima najviše koriste konji, dok se u Hrvatskoj sprovode posebni programi učenja sa životinjama, posebno kod dece koja imaju disleksiju: „Dete samo bira životinju s kojom će da se druži, bira knjigu i tako se lakše oslobodi da čita pred životinjom.

Takva deca obično izbegavaju da čitaju pred drugima jer su svesna kazne ili nezadovoljstva roditelja zbog grešaka".

Naša sagovornica objašnjava da se kod ljudi koji osećaju potrebu da budu sa životinjama poboljšava emocionalno stanje, a onda menja i hemija organizma, luče drugi hormoni.

Jedan od njih jeste oksitocin, koji je inače odgovoran za intimizaciju i lakše uspostavljanje socijalnih odnosa. Osobe koje žive sa životinjama imaju veći stepen odgovornosti, motivisanije su da uspostavljaju kontakte sa drugim ljudima.

Osobama sa demencijom ili Alchajmerovom bolesti druženje sa životinjama vraća osećaj realnosti i socijalne povezanosti. Zato se i u terapiji usamljenih i autističnih preporučuju bar desetominutni, ali svakodnevni susreti sa životinjama. 

Životinje ‒ dobri dijagnostičari

Životinje se koriste i u dijagnostičke svrhe. Poznato je da mačke mogu da osete negativnu energiju u čovečjem organizmu. Još je zanimljivije kako pas svojim njuhom može da oseti promenu u ljudskom metabolizmu i odredi o kakvoj je bolesti reč.

Prof. Vučinić govori o takozvanoj povratnoj sprezi: „Koliko životinja upozna čoveka toliko će mu uzvratiti kada se on nađe u nekoj neprijatnoj situaciji. I psi i mačke mogu da osete to nešto što bismo nazvali ʼnegativnom energijomʼ.

Interesantno je kako pas može da oseti promenu metabolizma čoveka u toku bolesti i da svojim njuhom odredi vrstu oboljenja".