Masovno izumiranje na kraju perma dogodilo se u svega 60 000 godina

Najveće masovno izumiranje u istoriji biljnog i životinjskog sveta dogodilo se pre otprilike 252 miliona godina, kada je „izbrisano” više od 96% morskih vrsta i 70% života na kopnu – uključujući najveće insekte koji su ikada živeli na Zemlji. Bilo je više naučnih teorija o uzroku ovog izumiranja ‒ od udara asteroida, masivinih erupcija vulkana, do kataklizmičkih klimatskih događaja koji su zadesili Zemlju.

Međutim, istraživači sa Instututa za tehnologiju u Masačusetsu (MIT) otkrili su da se veliko izumiranje vrsta na kraju perma desilo u periodu od 60.000 godina, a to je, posmatrano iz geološke perspektive ‒ gotovo trenutno. Nova vremenska skala bazirana na preciznim metodama datiranja ukazuje i na to da se najveće izumiranje u istoriji dogodilo barem deset puta brže nego što su naučnici do sada mislili.

Pored određivanja vremenskog raspona, istraživači su otkrili i da su okeani doživeli talas lakog ugljenika 10.000 godina pre masovnog istrebljenja, što je najverovatnije izazvalo masivnu emisiju ugljen-dioksida u atmosferu. Moguće da je ova dramatična promena na Zemlji dovela do velike acidifikacije (zakiseljenja) okeana i povećanja temperature mora za deset (ili više) stepeni Celzijusa, što je prouzrokovalo pomor većine morskog sveta.

Koje su to promene u prirodi izazvale najvišu tačku ugljen-dioksida ‒ vodeća teorija među geolozima i paleontolozima govori o raširenim, dugotrajnim vulkanskim erupcijama iz Sibirskih zamki, u regionu Rusije čija su stepenasta brda rezultat ponovljenih erupcija magme. 

Ipak, geolozi sa Instituta (MIT) smatraju da nijedna dosadašnja hipoteza ne objašnjava na najbolji način hronologiju događaja. Proučavanjem stena koje su se formirale u periodu masovnog izumiranja, otkriveni su čudni događaji koji su tada zadesili prirodu. Kako bi se odredilo da li su erupcije iz Sibirskih zamki zaista bile ʼokidačʼ masovnog povećanja ugljen-dioksida u okeanima, naučnici su upotrebili nove metode datiranja da bi uspostavili vremensku skalu vulkanskih erupcija, za koje se smatra da su prekrile više od pet miliona kubnih kilometara zemlje u razdoblju perma.

„Jasno je da kakav god da je bio ʼokidačʼ masovnog izumiranja, mora da je delovao veoma brzo. Dovoljno brzo da destabilizuje biosferu pre nego što je većina biljaka i životinja imala vremena da se prilagodi, u naporu da preživi", rekao je Set Burges, vodeći autor studije koja je nedavno objavljena u časopisu Nacionalne akademije nauka Sjedinjenih Država (PNAS).

Utvrđivanje datuma jednog izumiranja

Jadno od najboljih mesta na Zemlji za razvijanje hronologije ovih događaja svakako su brda zapadne Kine, koja su formirana od sedimentnih stena iz kasnog perma i ranog trijasa. Dr Bovring je sa kolegama uradio katalogizaciju fosila iz slojeva stena kako bi se odredila tačka merenja početka izumiranja. Da bi utvrdili starost fosila naučnici su sakupili vulkanski pepeo sačuvan u stenama. Pepeo je sadržao radioaktivne atome u raspadanju, koji datiraju još od erupcije vulkana, i koji tako mogu da služe kao geološki satovi. Nakon detaljne laboratorijske analize, dr Broving i kolege objavili su 2011. godine studiju u kojoj navode da je kasni perm verovatno trajao nešto manje od 200.000 godina. Međutim, ovaj vremenski okvir još uvek nije bio dovoljno precizan da bi se doneli bilo kakvi zaključci o tome šta je izazvalo izumiranje.

Tim naučnika sada je revidirao studiju, koristeći još preciznije metode analiza uzoraka i datiranja ove vremenske skale. Iz praha stena izdvojeni su sitni cirkonski kristali koji su sadržali mešavinu uranijuma i olova. Potom je izolovan uranijum iz olova i izmereni su odnosi oba izotopa, kako bi se odredila starost svakog uzorka stene.

Sa novim merenjima došlo se do veoma značajnog pomaka u istraživanju. Naučnicima je pošlo za rukom da odrede mnogo precizniji „starosni model" izumiranja na kraju perma. Prema novom čitanju, taj period sada se svodi na otprilike 60.000 godina (sa mogućim odstupanjem u proračunu od možda 48.000 godina), a neposredno mu je prethodilo naglo povećanje nivoa ugljen-dioksida u okeanima.

Nova vremenska granica „dodaje težinu" teoriji da su okidač izumiranja bile masivne vulkanske erupcije iz Sibirskih zamki, koje su ispuštale isparive hemikalije (uključujući ugljen-dioksid) u atmosferu i okeane. „Sa tako kratkom vremenskom granicom izumiranja" ‒ kaže dr Bovring ‒ „moguće da je samo jedan katastrofičan udar aktivnosti magme bio okidač skoro momentalnog kolapsa svih globalnih ekosistema".

broj komentara 2 pošalji komentar
(nedelja, 05. jun 2016, 12:44) - Borislav Marić [neregistrovani]

Najbrže masovno izumiranje uzrokovano našim masovnim lovom i uništavanjem prirodne sredine se dešava sada


Možda će vam se učiniti neosnovanom hipoteza da nije isključeno da je manje štetno to što se emisija ugljen dioksida, koja je nesumnjivo prevelika, desila tako što smo koristili naftu nego da se tolika nafta naglo npr. izlila u more, iako bi naravno trebalo znatno smanjiti i tu emisiju međutim emisiju uljen dioksida iz čvrstog goriva treba potpuno ukinutii jer čvrsta goriva u prirodnom obliku ne zagađuju okolinu.

(nedelja, 05. jun 2016, 12:30) - Stefan [neregistrovani]

Одличан текст

замерка једино на термин "Сибирске замке", наиме, трап није енглеска реч већ потиче из шведског и значи степенице, што се односи на природу рељефа обликованог овим изливањима магме.