Zašto lažemo?

Laganje je svesna aktivnost, a ljudi koji lažu to rade da bi ostvarili neki cilj. Psihoterapeut Zoran Milivojević navodi da postoje razni ciljevi koje otkrivamo u najranijem detinjstvu: „Mala deca često lažu da ne bi dobila kaznu.

Evo, recimo, moj sin je sa dve i po godine nešto uradio kada je ostao sam u sobi. Supruga i ja smo ga pitali: ʼŠta si to uradio?ʼ, a on je odgovorio: ʼNisam ja to uradioʼ. Onda smo mu postavili sledeća pitanja: ʼKako nisi uradio? Ko je to uradio?ʼ, a on je na to rekao: ʼDragan je uradioʼ. Upitali smo: ʼKoji Dragan?ʼ, a dete se snašlo na sledeći način: ʼPa bio je tu Dragan, pa je uradio. A sad je otišaoʼ.

Jedna ovakva situacija nam pokazuje da mala deca počinju da lažu kada imaju vrlo jasan motiv ‒ da se izvuku. To se onda nastavlja i kasnije u životu.

Dr Milivojević kaže da često lažemo kada ne želimo nekoga da povredimo i da se u tom slučaju služimo takozvanim belim lažima. On takođe navodi i da su italijanski psiholozi utvrdili da izgovorimo čak do sto pedeset „belih laži" u toku dana.

„To znači, na primer, kupio sam nove cipele. Pokazujem ih prijatelju i pitam: ʼDa li ti se sviđaju?ʼ, a on, iako mu se ne sviđaju kaže: ʼDa, da baš su lepe.ʼ Tako da većina ljudi iako osuđuje laž, laže u nekim situacijama za koje smatra da su opravdane.

Na primer, kada roditelji lažu decu, oni to često rade da bi ih zaštitili. Međutim, kada su u pitanju odrasli, sve je mnogo delikatnije.

Milivojević ističe da ljudi najčešće lažu da bi ostvarili određenu dobit i da je tada uglavnom reč o konkretnim stvarima: novcu, prevari od koje imaju određenu korist ili sticanju bolje pozicije u društvu, ali i da je ta dobit ponekad upravo u tome da drugi o njima misle pozitivno.

„U tom slučaju govorimo o ʼstatusnim lažimaʼ. To su laži poput onih kada neko priča da je sreo popularnu ličnost, da ima raskošnu kuću u Švajcarskoj ili da njegov bogati teča iz Amerike jedva čeka da on dođe.

Ljudi u tim situacijama pokušavaju da se prikažu u ʼboljemʼ svetlu jer misle da ih onakve kakvi su drugi ne bi prihvatili, ali da će, ako uspeju da se predstave na neki mnogo pozitivniji način, biti prihvaćeni u nekom društvu.

Međutim, imate i one druge ljude koji su skromni, i kojima postaje neprijatno kada ih pohvalite. Oni  čak tada misle da vam nešto duguju i da ih ipak niste dobro procenili. Na primer, vi kažete: ʼTi si za nešto talentovan!ʼ, a osoba odgovori: ʼHa, ha, ha. To je tebi talenat?! Pa nemaš ti pojma šta je talenat.ʼ

I to je tako što oni zaista tako ne misle.  A ne misle zbog toga što imaju vrlo visoke kriterijume i veoma često iza toga stoji perfekcionizam", objašnjava Milivojević.