Vreme u antičkom i hrišćanskom svetu

Antički svet je imao sasvim drugačije poimanje vremena od hrišćanskog shvatanja vremena i istorije. U antičko doba i doba drevnih civilizacija vreme je bilo cikličnog karaktera. Pagani su smatrali da je Kosmos beskonačan i da nema ni početak ni kraj.

Hrišćanstvo je dovelo do temeljnih promena u načinu verovanja, mišljenja i vrednovanja, a time i promene u poimanju vremena. Sa judaizmom i hrišćanstvom vreme je bilo definisano kao linearno napredovanje bez kružnog ponavljanja pojava i događaja. Na tok istorije se gleda kao na pravu liniju koja ima svoj početak, tok i kraj.

Na prvim stranama Svete knjige stoji: „U početku Bog stvori nebo i zemlju." Svet je po hrišćanskom shvatanju stvoren „ni iz čega" - ex nihilo. Izraz „ni iz čega" pokazuje da pre nego što je stvoren, svet nije postojao, postojao je samo Bog, a svet se javlja kao delo volje, mudrosti i sile Božije.

Stvoreni su istovremeno i prostor i vreme, koji do tada nisu postojali. Hrišćani veruju da sve što ima svoj početak ‒ ima i kraj. Drugim Spasiteljevim dolaskom u slavi, uslovi postojanja manifestovanog sveta će nestati i pojaviće se neko novo vreme.

Kao što je zapisano u Otkrovenju Jovanovom - ʼDaću vam novo nebo i novu zemljuʼ.
Vreme koje će se pojaviti neće moći da se meri kategorijama propadljivosti i prolaznosti. To će biti večnost koja prevazilazi beskonačnost koja je u paganskom svetu postojala.

Razlike između paganskog i hrišćanskog poimanja vremena morale su dovesti do nesporazuma i sukoba. Paganima nije bio jasan pojam večnosti koji su hrišćani ispovedali pa su, između ostalog, i zbog toga počeli da ih progone i optužuju. Već optužene za ʼodium generis humaniʼ - mržnju prema ljudskom rodu - jer osuđuju grešnike na beskonačan pakao, pagani su hrišćane optuživali i da su neprijatelji čitave prirode. Bilo im je nezamislivo da neko želi da ovaj svet prepun lepota nestane sa lica zemlje.

Antički kosmos, lepota prirode, njen poredak i vrlina - u hrišćanskom tumačenju gubi deo svojih kvaliteta - taj pojam je počeo da se primenjuje prvenstveno i jedino na ljudski svet, pa više nije imao visoku etičku i estetičku vrednost.

Hrišćani su Drugi dolazak Spasiteljev očekivali bez imalo straha. Za njih je ovozemaljski život u suštini, bez obzira na lepote, bio mesto iskvareno praroditeljskim grehom, nagomilanim grehom različitih pokolenja ljudi. Vera u večni život i konačni odgovor na pitanje o životu posle smrti hrišćanima je ulivala snagu.

U odnosu na vreme paganskog sveta koje se isključivo zasnivalo na formama mita, rituala, smene godišnjih doba i generacija, u hrišćanskoj svesti „kategorija mitološkog, sakralnog vremena - 'istorija otkrovenja' koegzistirala je s kategorijom zemaljskog, svetovnog vremena i obe te kategorije spajaju se u kategoriju istorijskog vremena - 'istorije spasenjaʼ".
Suština ovog koncepta shvatanja vremena sadržana je ne u pukom linearnom napretku od prošlog ka budućem, već upravo u jedinstvu i nedeljivosti vremena u perspektivi večnosti.