Zvučni identitet

„Biblija kaže: na početku beše reč. Znači, neki zvuk, koji je artikulisao u neku reč. Naučna teorija o nastanku kosmosa kaže da je čitav naš kosmos nastao od velikog praska, dakle, opet neki zvuk. E sad, da preskočimo čitavo neko vreme od tada i vratimo se na čoveka. Čulo sluha razvija se kod deteta, dok je još u majčinoj utrobi ‒ čuje. Prvi uzdah i prvi zvuk napravi trenutkom rođenja. Ali čuje dok je još fetus, dakle to je nešto što nas vodi ka tome da je taj prenatalni deo neka vrsta zapisa u našim moždanim vijugama ili u našim fajlovima", počinje priču o zvuku prof. Zoran Jerković, dugogodišnji tonmajstor i dizajner zvuka u Radio Beogradu.

„Deo tog doživljaja zovemo ʼstatičnim zvučnim identitetomʼ i on u sebi sadrži sva zvučna iskustva, sećanja koja smo dobili tokom tih prvih devet meseci života. Počinjemo da reagujemo na zvuk od trenutka našeg začeća, naše prve ćelije. Od četvrtog meseca percepcija zvuka je celom površinom tela fetusa, a kasnije, kad počne da se razvija audioni, slušni sistem, onda počinjemo da ga percipiramo, to jest, osećamo auditivnim sistemom" ‒ iz ugla muzikoterapeuta govori prof. dr Ranka Radulović i nastavlja ‒ „zvuk je postao svetlost, a svetlost je postala materija, tako kaže istočna religija, ali i teorija zvučnog identiteta Ronalda Benenzona, prema kojoj svako od nas, živih bića, ima u sebi deo prvobitnog zvuka."

Prof. dr Branka Mikić Đurković, defektolog-audiolog Instituta za ORL i MFK, objašnjava stav defektologa: „Zvuk ima izuzetan značaj za naš život, jer preko 80% informacija stičemo slušnim putem. Naravno, veoma je značajno da čujemo i sve zvukove iz prirode, ali ono što je najdragocenije u ljudskoj komunikaciji ‒ to je ljudski govor."

Zvuk je mehanički talas koji registrujemo čulom sluha. Može biti određen ili neodređen. Određeni zvuk ‒ ton obuhvata sve zvukove koji se mogu odsvirati ili otpevati. Neodređen zvuk obuhvata: ljudski govor, vrisak, lavež pasa, šuštanje lišća, grom, škripu vrata, gradsku buku, zvuk lomljenja stakla i sl. Evolucija čoveka oformila se pod uticajem frekvencija, tj. boje i zvuka koji su oblikovali naš svet, estetska osećanja i senzibilitet.

„U teoriji zvučnog identiteta mi percipiramo zvuk ne samo na osnovu tog prvog iskustva već i kasnije, kroz druge elemente; različito je kako će neko da doživljava zvuk" ‒ potvrđuje muzikoterapeut prof. dr Ranka Radulović i dodaje ‒ „svaka kultura ima svoj identitet, ali važno je reći da postoji tzv. ʼdeo zvučnog identitetaʼ koji kaže da je za trenutni doživljaj određenog zvuka jako važan biopsihosocijalni aspekt tok trenutka. Različito percipiramo zvuk kada je lepo vreme i kada kiša pada. Različito čujemo kada smo zdravi i kada smo bolesni, tako da se naš doživljaj istog zvuka menja tokom vremena."

Prvi zvučni zapis 

Tomas Edison, američki pronalazač i inženjer, izumeo je 1878. godine mašinu za snimanje i reprodukciju govora, a prvi zapis zvuka koji je mogao da se reprodukuje bio je upravo njegov glas ‒ izgovorio je staru velško-irsku pesmu „Mary Had a Little Lamb".

„Godine 1887. nemački elektroinženjer i pronalazač Emil Belriner takođe smišlja da umesto voštanog valjka zapis zvuka bude u ploči. Već 1903. godine Enriko Karuzo u Americi dobija prvu zlatnu ploču za više od milion prodatih primeraka muzike koju je pevao, ali kako je tehnološki napredak išao gore, tako se i čitav sistem snimanja i reprodukcije zvuka brzo razvijao" ‒ objašnjava prof. Zoran Jerković.

Ljudsko uho može da čuje samo zvukove učestalosti između 20 Hz i 20.000 Hz. Malo dete može čuti zvukove čitavog opsega, dok se starenjem polako gubi sposobnost registrovanja zvukova viših učestalosti. Danas mnogi ljudi slabije čuju niskofrekventne zvuke (basove). U većini televizora, kasetofona, računara, muzičkih stubova, diskmena, vokmena i sličnih uređaja, nalaze se zvučnici koji nisu sposobni da stvaraju basove, što dovodi do zakržljavanja određenih prijemnika (receptora) u uhu. Prostire se u talasima, ali nije elektromagnetskog spektra. Nastaje kada neka materija vibrira.

„Posle Drugog svetskog rata Nemci su napravili magnetofon, koji je bio novo i prvo sredstvo za reprodukciju zvuka kvalitetnog zapisa, a odmah potom je iz filmske tehnike ‒ filmske analogije seckanja filmske trake ‒ ušlo u analogiju montaže magnetofonske trake i ono što je bilo i ostalo muzička ili radijska umetnost sa mogućnošću seckanja magnetne trake tokom montaže" ‒ kaže prof. Jerković.

Od samog nastanka radija na našim prostorima razmišljalo se i tragalo za autentičnim izrazom novog medija, da bi 1985. godine, za vreme uredništva Đorđa Malavrazića i urednika serije i kompozitora Ivane Stefanović, u okviru Dramskog programa Radio Beograda bila ustanovljena „Radionica zvuka" ‒ serija koja se u Studiju 10 RTS-a bavila isključivo istraživanjima u oblasti zvuka.

„Dakle, šta to podrazumeva: sve efekte iz našeg neposrednog okruženja, krajnje neobičan, ekstremno moderan tretman ljudskog govora, glasa, teksta, muzike, što je od semantičkog znaka, značenja, implikacije prerastalo u semiotiku, jedan univerzalni zvučni komentar događanja oko nas kojima smo pokušavali da ispričamo odgovarajuće priče" ‒ detaljnije pojašnjava Predrag Stamenković, urednik emisije „Radionica zvuka". Celokupnu priču istraživanja o zvuku pokrenuo je već u istoriji muzike Pjer Šefer svojom muzikom prirode, šumova, zvukova, nalazeći u to vreme oduška i u produkciji dramskog programa.

„Zapravo, mi se bavimo umetničkim istraživanjem u zvuku koristeći najnoviju tehnologiju ‒ ono što je nama dostupno u studiju, a ponešto od toga što uspemo i što na međunarodnim festivalima dobije nekakav odgovor kroz nagrade koje nam za radove dodeljuju" ‒ nastavlja Stamenković ‒ „nadamo se da ulazi i u tu poetiku radiofonije kao autentičnog zvuka radija, a i ponešto od toga kroz, pre svega, izvanredan doprinos naših tonmajstora, pojedini od njih se pored rada u studiju bave i naučnim radom o upravo akustičnom fenomenu i istraživanju zvuka."

Poetika radiofonije 

„Zvuk u dramskoj strukturi je vrlo važan, pošto radio-drama ne može da se vidi. Znači, jako je važan odnos između reditelja i snimatelja, da se napravi jasna podela, gde će svaki glas imati svoju prepoznatljivu boju, gde će slušaocu biti lakše da prepoznaje likove u radio-drami. Mi se onda još više trudimo da dočaramo zvukom sliku" ‒ kaže dugogodišnji tonmajstor „Radionice zvuka" Milan Filipović i nastavlja ‒ „slika se ne vidi na radiju, znači da svaki slušalac ima sliku o prostoru, vremenu, da ima kompletnu sliku radnje na radiju; ne mora da vidi, slika mu nije potrebna, potreban mu je samo dobar zvuk i dobri odnosi, atmosfera, pozicije koje mi pravimo, tako da se tu u svakom slučaju koriste i razni trikovi, ali i raznorazni efekti koji, u stvari, daju te planove."

Urednik emisije P. Stamenković ukazuje: „Ono što je za nas interesantno jeste da sve okolne zvukove iz našeg neposrednog okruženja ‒ onomatopeje, upotrebu glasa, govora, muzike ‒ propuštamo kroz razne elektronske filtere i montiramo, ne bismo li samo zvukovima ispričali odgovarajuću priču, da imamo u mehaničkom fiziku. Zvuk je po svojim svojstvima jedna analogna pojava, dakle, mi smo jednu analognu pojavu izmestili u digitalni sistem. Izmeštanjem zvuka iz prirodnog stanja došlo se do toga da i digitalni načini snimanja imaju svojih mana. Upravo zbog nedostataka digitalnog načina snimanja i reprodukcije tokom vremena, krenulo se u povećanje broja bitova, što je samo povećalo dinamiku, ali krenulo se u povećanje semplujuće učestalosti."