Gunj, jelek, prsluk

„U savremenoj etnološkoj literaturi pojam gunj podrazumeva gornji odevni predmet izrađen od sukna, šajaka ili čoje. Etimologija pojma gunj izvodi se od srednjovekovne grčke i srednjovekovne latinske reči gunna, što znači krzno ili kožuh. U srednjovekovnoj Srbiji gunj, pust, i pokrov pripadali su kategoriji obaveznih davanja Vlaha i stanovnika sela na manastirskim vlastelinstvima. Tako je car Dušan naredio da se iz sela dodeljenih Karejskoj ćeliji u Svetoj gori, od svake kuće carstva svake godine daje i deset gunjeva" - navodi mr Tatjana Mikulić, kustos u Etnografskom muzeju u Beogradu i jedna od autorki izložbe.

Pored jednostavnih delova odeće od vune donetih iz prapostojbine, na nošnju, pa samim tim i na oblikovanje gunja na bivšem jugoslovenskom prostoru, znatan uticaj imali su starobalkanski, vizantijski, srpski srednjovekovni, mediteranski i panonski kulturni obrasci. Na formiranje nošnje, posebno gradske, od 15. veka značajno je uticao tursko- orijentalni način odevanja. Vidnije promene nastaju tek kasnije, u 19. veku, kada je seoska nošnja u Srbiji počela da se menja pod uticajem srpske građanske nošnje i vojničkih uniformi, dok je zapadni uticaj postao najznačajniji činilac početkom 20. veka.

„Gunj je proizvod seoskih i gradskih krojača – abadžija i terzija, a ređe ženske kućne radinosti. Gruba vunena tekstilija, sukno – aba, podrazumeva tkaninu od vune ili kozje dlake, tkanu od domaće upredene vune na horizontalnom razboju. Nakon tkanja se dorađuje pomoću vode u seoskim vodenicama, valjavicama, stupama da bi tekstura postala kompaktnija. Postupak stupanja kombinuje se udarcima teškim drvenim maljevima i vodom. Posle stupanja i sušenja tkanina se boji. Od sukna, teške i otporne tkanine, izrađivani su za seosko stanovništvo gornji odevni predmeti: gunjevi, kabanice, haljine, zubuni, jeleci, čakšire, kape i prekrivači za konja" – objašnjava mr Tatjana Mikulić.

Ukrasi na gunjevima rađeni su prišivanjem komadića sukna i čoje, dok je vez izvođen na osnovi vunenim ili svilenim gajtanom. Odelo i ukras na njemu moćni su komunikatori - prenose poruku o identitetu svog nosioca (klasnom, religijskom, rodnom, profesionalnom). U isto vreme, usvajanje određenog „stila" odevanja, uz njega i ukrašavanja, reflektuje društvene norme i vrednosti grupe i reguliše društveno ponašanje.

„Kada govorimo o ukrašavanju nije u pitanju samo dekoracija konkretnim simbolima već pod tim izrazom podrazumevamo kompletnu morfologiju ukrašavanja, koja obuhvata i materijale na kojima se dekoriše, dakle tkaninu, potom tehnike kojima se to postiže, i konačno, sam ornament sagledan kroz simboliku boja i tipologiju motiva" – napominje autorka.

Posmatrajući odnos ukrašenih površina prema osnovnom kroju i obliku odevnog predmeta, zaključujemo da on uvek nosi obeležje skladnosti i uravnoteženosti. U ukupnom mozaiku dekoracije, aranžirani elementi prate obrazac sličnosti i razlika, ponavljanja i simetrije. Oni ujedno, na višem nivou, odražavaju ritam obrazaca prema strukturi društva, tj. vrednovanim ponašanjima i normama, običajima i verovanjima, idealima i sistemu mišljenja kao okružujućom realnošću.

Na primerima obrađenih gunjeva možemo zaključiti da je u ovom slučaju izgled i kvalitet tkanine diktirao i naziv predmeta, to jest da se naziv materijala za odelo vremenom identifikovao sa samim odevnim elementom i tako sačuvao od srednjeg veka do danas.

„Cilj nam je da kroz muzeološku prezentaciju ukrstimo dva gledišta: termin gunj kao informator - vodič za različita značenja pojma gunj (oblik, funkcija, stilske karakteristike) i vremenski, prostorni i etnički okvir uslovljen recentnim muzejskim materijalom. Izlaganjem gunjeva iz zbirki narodnih nošnji Etnografskog muzeja u Beogradu, nabavljenih u vremenskom periodu dužem od stotinu godina, afirmišemo gunj kao element našeg materijalnog kulturnog nasleđa" – zaključuje mr Tatjana Mikuli.