Čika Jova Zmaj kao muzički kritičar

Čuveni pesnik poticao je iz imućne porodice. Deda Jovan je bio trgovac, snabdevač vojske koji je 1791. godine dobio plemićku titulu. Otac Pavle bio je advokat, a od 1848. godine i gradonačelnik Novog Sada. U Novom Sadu, 24. novembra 1833. rodio se Pavlov prvenac Jovan – potonji pesnik, lekar i pravnik.

Osnovnu školu Jovan je završio u Novom Sadu, a gimnaziju u Mađarskoj. U časopisu Matice srpske iz 1852. godine objavljena je njegova prva pesma „Proletno jutro". Izučavao je prava u Pešti, Pragu i Beču, da bi, završivši studije, dobio mesto beležnika u Novom Sadu. U to vreme već je pisao pesme, što je smatrao važnim, ali ipak sporednim poslom. 1863. godine odlučio se za medicinu i upisao je u Pešti. Sedam godina kasnije počeo je da radi kao lekar. Svoj posao je predano obavljao u Pančevu, Karlovcima, Futogu, Kamenici, Beču, Beogradu, Zagrebu...

Zajednički život sa suprugom Ružom Milanin bio je ispunjen tužnim događajima. Najpre im je 1865. godine umro sin Jovan, a potom i prvenac Mirko. Dve godine kasnije, u Pešti je rođen Ružin i Zmajev sin Jug, koji, na žalost, takođe nije poživeo. Ćerka Smilja rodila se 1872. godine. Devojčica je živela samo dve godine. Upravo te, 1874. godine, preminula je i pesnikova supruga Ruža...

Koncert Jovanke Stojković

Izvesno je da je Jovan Jovanović bio mnogo više od ljubitelja muzike – bavio se i muzičkom kritikom. Među Zmajevim muzičkim napisima ističe se onaj koji govori o koncertu istaknute pijanistkinje Jovanke Stojković. 

Poznata kao nadmoćni virtuoz, Jovanka Stojković (rođena u Temišvaru 1854. ili 1855. godine, a umrla u Parizu 1892. godine) bila je učenica čuvenog mađarskog kompozitora i pijaniste Franca Lista, koji ju je smatrao svojim najboljim đakom. Kao pravi predstavnik romantizma, Jovanka Stojković svirala je ona dela sa kojima je mogla da priredi vatromet pijanističkih akrobacija. To je oduševljavalo publiku, kao i kritičara Jovana Jovanovića Zmaja.

Kada je čuo kako svira Betovenovu „Mesečevu sonatu" Zmaj je bio oduševljen. Dogodilo se to na koncertu u Novom Sadu, jednog majskog dana 1872. godine. Pesnik je u svom prikazu koncerta Jovanke Stojković, objavljenom u novosadskom listu „Zastava", prepoznao nešto više od dopadljive virtuoznosti. Između ostalog, tom prilikom napisao je i sledeće:

„I sama Klara Šumanka, koja ima toliko dara za Betovenovu muziku, mogla bi u onom sporom i tihom adažiju naći kod Jovanke individualnih nijansi koje bi je pobudile da razmišlja da li nije baš u tome malaksalom tempu veći efekt nego u prehitrenom kao što se često sluša u koncertima novijih umetnika, a naročito Rubinštajna. Koliko je u prvom delu te Sonate pokazala umetnica kritičkog dara, toliko je u poslednjem pokazala tehničke hitrine..."

Jovanka Stojković bila je, bez sumnje, velika pijanistkinja. Neko vreme je u Beogradu radila kao privatni profesor muzike i izvođač, a onda je odlučila da ipak ode u inostranstvo. Njen odlazak kao da je predvideo Branko Mušicki, prevodilac i publicista, koji je te iste, 1872. godine, napisao u listu „Pozorište":

„Učitelj List je izjavio da je smatra prvom pijanistkinjom današnjega veka. Koliko nam godi takav glas o našoj dičnoj Srpkinji, toliko ćemo većma žaliti, ako uživanje u njenoj veštini bude za srpstvo zabranjeni plod..."

Nije bio baš zabranjeni plod, ali je sve trajalo vrlo kratko. Da nije izvanrednih tekstova Jove Jovanovića, punih istančanih zapažanja, ne bismo znali ni šta je sve mogla i umela velika pijanistkinja Jovanka Stojković.