Moja draga mama

Mnogi poznati kompozitori prve muzičke korake načinili su upravo zahvaljujući svojim majkama. Iz njihovih uspomena i pisama moguće je zaključiti da su ih prva muzička iskustva podstakla da se opredele za budući poziv.

Prva razočaranja Edvarda Griga

Edvard Grig o svojoj majci piše : „Imao sam šest godina kada je moja mama (zvala se Gesina i bila je odlična pijanistkinja) počela da mi drži časove klavira. Naša kuća je često bila mesto susretanja mnogih muzičara iz Bergena, starog norveškog grada u kome sam rođen 15. juna 1843. Od malena su me navikli da slušam Mocarta i Vebera, i za mene je bilo sasvim prirodno da mislim kako ću jednoga dana život vezati za „svet tonova". Za vreme prvih časova klavira doživeo sam i prva razočaranja. Morao sam da vežbam, a moja majka je bila oštra, stroga. Znam, u duši, da je osećala radost koju je pothranjivao ponos jer sam odmah sve shvatao i obećavao da ću postati dobar muzičar. Spolja, ipak, bila je tvrda, nije pokazivala osećajnost. Nismo se zapetljavali u sonatine: vežbali smo skale. Kada sam naposletku odlučio da se vredno posvetim savladavanju tehnike, ona je pratila moj rad i kada nije boravila u prostoriji gde sam vežbao. U potpunosti me je potčinila njena strogoća. Jednoga dana čuo sam kako iz kuhinje, gde je pripremala doručak, dopire njen preteći glas: ʼHajdemo Edvarde, pa ti stvarno ne znaš za sram. Fis! Fis! Ne fa!ʼ"

Majci dugujem sve!

Domeniko Čimaroza nije imao mamu koja je mogla muzički da ga obrazuje, ali svakako jeste bila spremna na svaku žrtvu da bi pomogla njegovom školovanju : „Moja mama se zvala Ana di Frančesko i bila je pralja. Posle mog rođenja (u Averzi, 17. decembra 1749) preselila se sa ocem Đenarom u Napulj. Tata je bio zidar i odlazio je tamo gde je bilo posla. Dogodilo se da je baš u Napulju pao sa skele i ostavio je samu; njoj dugujem baš sve. Sa sedam godina radio sam kao raznosač kod jednog pekara u najužim, ali najosobenijim uličicama Napulja. Mama se potrudila da me prime u školu manastirskih fratara Crkve San Severo, gde je bila pralja. U školi sam se prvi put približio muzici. Pohvalio me je fratar orguljaš (ruke su mi bile okretne i brze na klavijaturi) i pomogao mi da nastavim studije na Konzervatorijumu Santa Marija u Loretu. Bila bi vrlo ponosna moja mama da je mogla da vidi kako postajem umetnik: poznati operski kompozitor koga je lično pozvala Katarina II... Protutnjao sam Bečom, Venecijom, bio sam imenovan za dirigenta Kraljevske kapele u Napulju. Međutim, svakako bi patila da vidi kako batinaši Ferdinanda IV bacaju sa prozora moje napuljske kuće čembalo na kojem sam napisao brojne sonate i drugu muziku. Na moju nesreću, napisao sam i note republikanske himne, a kralj to nikad nije mogao da mi oprosti."

Mučan život Marije Magdalene

Čuveni Ludvig van Betoven je pisao: „Moja majka provela je mučan život, baš kao i ja. Zvala se Marija Magdalena i moj otac joj je bio drugi muž. Njeno prethodno prezime bilo je Keverič. U devetnaestoj je već bila udovica izvesnog Lejma, za koga se udala u šesnaestoj godini. Moj otac joj je ponudio život koji je opisala kao „gvozdeni lanac patnji". Voleo sam je jer je pred svojom decom (imala ih je sedmoro, ali smo preživeli samo nas trojica) braća Anton Karl, Nikolaus Johan i ja) uvek pokazivala pitomo lice dobre supruge, žene sposobne da vaspitava sinove uprkos umetničkoj propasti životnog saputnika (mogao je da postane dobar pevač) i povrh svega - pijanice. Potištenost je obeležila njen život; nosim u sebi njenu sliku sa istim osećanjem sete, ali i ljubavi."  seća se Ludvig van Betoven.

Čembalo, izvorni grčki, francuski i engleski jezik

Majka Feliksa Mendelsona Bartoldija zvala se Lea Solomon i ppema njegovim rečima bila je posebna žena, puna znanja, muzički obrazovana, učila je sa Johanom Filipom Krinbergerom, koji je u svoje vreme bio učenik Johana Sebastijana Baha.

„Pokazivala je veliku muzikalnost svirajući čembalo, ali bi me još više očaravala kada bih je slušao kako govori francuski ili engleski, ili kada bi udubljena čitala na izvornom grčkom Homerovu „Ilijadu". S velikim poletom umela je da vodi život u kući. Sa decom je imala poseban odnos, mešajući na predivan način srdačnost i odlučnost. Odgajila nas je četvoro: Fani, mene (kao drugorođenog), Rebeku i Paula. Kada je otac Abraham, sledeći primer mnogih članova naše velike porodice, prešao u luteransku veru, uzeo je prezime brata moje majke Jakoba Solomona Bartoldija. Drugo prezime poticalo je od farme koju je ujak Jakob kupio i držao i predstavljala je sasvim slučajan izbor, i ako bismo pravo, ne baš maštovit, ali sam ja ga ipak dodao na svoje."

Inteligentna i osećajna majka Sergeja Prokofjeva

Sergej Prokofjev pamti veliku posvećenost i privrženost svojih roditelja. Bio je treće i jedino preživelo dete, dve sestre umrle su u najranijem detinjstvu.

Prisećajući se uspomena, sa velikom ljubavlju govori o svojoj, reklo bi se, prilično strogoj majci: „Otac je bio zatvoren čovek, usamljenik. Visoko obrazovanje otuđilo ga je od radnog naroda u velikom gradu. Nije voleo nadmetanje, pa je izabrao da bude direktor velikog poljoprivrednog dobra u Ukrajini, gde je uveo važne tehnološke novine. Moje detinjstvo, dakle, uronjeno je u seosko okruženje i vrti se oko ličnosti moje majke. Inteligentna i vrlo osećajna, od ranog detinjstva učila me je da govorim francuski i nemački jezik i upućivala me u tajne vere, možda da bi se suprotstavila materijalizmu za koji se zalagao njen muž. Mama je bila i odlična pijanistkinja, poznavala je dobro muziku svoga vremena, kao i kompozitore klasične epohe. Puštala me je da nabadam po dirkama i postepeno me navela da izvedem prve vežbe, ne pribegavajući nikada teranju i pridržavanju određenog vremenskog rasporeda. Postala je svesna moje muzikalnosti kada sam joj dao prvu kompoziciju, „Indijanski galop". Marija Grigorjevna - kako je bilo njeno ime - bila je iznenađena. Napisala je tačnu transkripciju, ispravljajući moj početnički notni rukopis. Bila je strpljiva. Umela je da mi objasni jasno i tačno načela muzičke notacije. To je za mene bila izvorna osnova. Od 1898. godine počeo sam ozbiljno da učim klavir. Postao sam svestan svog tehničkog napretka kada sam sa mamom prvi put izveo kompoziciju u četiri ruke. U jednom trenutku, kad se zaustavila kod teških pasaža, a ja klizio bez ikakvih tehničkih poteškoća, ona se naljutila: ʼSergej, vidiš dobro da ne uspevam da te pratim i nastavljaš da sviraš svejedno. Ako je ovo neka igra, da znaš da je znak lošeg ukusa!ʼ To je rekla moja obožavana mama."