Smrt autora i rođenje junaka

Ima tome preko četiristo godina. Taj idalgo bio je, naravno, čuveni Don Kihot od Manče, čiju je povest i život Migel de Servantes okončao krajem 1615. godine. Nedugo zatim, u aprilu 1616. godine, Servantes se pridružio svom izmišljenom vitezu. Rečima: „Samo za mene rodio se Don Kihot, i ja samo za njega", Servantes je završio drugi deo svog najpoznatijeg romana. Pisac je rešio da je bolje da on lično usmrti svog junaka nego da drugi pisci posle čine s njim šta hoće. To možda zvuči pomalo pretenciozno i sujetno, međutim, Servantes je imao mnogo razloga da sebično čuva svog Kihota.

Nesumnjivo, Don Kihot je jedan od najpoznatijih književnih likova današnjice, ali karakter njegove slave bio je potpuno drugačiji za vreme Servantesovog života. Naime, Servantes je objavio roman „Maštoglavi idalgo Don Kihot od Manče" 1605. godine. Prosečan kvalitet štampe i tiraž 1500-1750 primeraka upućuju da je izdavač pretpostavio da delo neće zabeležiti dobru prodaju. Zaista, zbirka priča „Uzorne novele" iz 1613. godine ostvarila je mnogo veći uspeh od „Don Kihota".

Uprkos komercijalnim statistikama, Servantes je proizveo jednu neobičnu pojavu u tadašnjoj španskoj javnosti. Jedan od konkretnih povoda za pisanje drugog dela ovog romana bilo je pojavljivanje „lažnog" Kihota 1614. godine. Do danas nije utvrđeno ko je napisao ʼlažni nastavakʼ, ali se zna da je potpisan pod pseudonimom Alonso Fernandes de Aveljaneda. Servantes, ogorčen tim postupkom, kroz čitav drugi deo romana kritikuje Aveljanedin pokušaj da prisvoji neobičnog junaka za sebe. To objašnjava i Servantesovo isticanje da se Don Kihot rodio samo za njega.

Iz tog Aveljanedinog bezobrazluka Servantes je ipak dobio mnogo više nego što je izgubio. Naime, odlučio je da se u nastavku romana obračuna s krađom intelektualnog dobra: uneo je Aveljanedin ʼplagijatʼ u fabulu druge knjige, i tako se živo nadovezao na prvi deo svog romana. U drugom delu Don Kihot i Sančo Pansa nastavljaju svoje putešestvije po svetu i sreću mnoge koji su već čitali o njima. Servantes je na taj način želeo da naglasi kako su u Aveljanedinoj verziji Kihot i Pansa predstavljeni potpuno pogrešno, dok je jedina istinita povest o njima izašla iz njegovog pera.

Don Kihot umire prirodnom smrću kao Alonso Kihano Dobri, odbacivši prethodno sve svoje viteške maštarije kao ludosti. Servantes pred kraj romana apeluje na sve buduće autore da ne pokušavaju da vaskrsnu njegovog viteza i da ne pišu o njemu laži. Ipak, verovatno ni o jednom liku svetske književnosti nije izmišljeno toliko novih priča. Taj ʼludi Mančanacʼ nastavlja da izaziva nove generacije drskim prkošenjem realnosti i u svakome iznova pokreće nerešivo pitanje: gde je granica između realnosti i mašte?

Ne bi trebalo da čudi što se baš Servantesov datum smrti obeležava kao Dan knjige - kao što se rodio za Don Kihota, tako je za njega i umro. Tek 1636. godine, dvadeset godina nakon piščeve smrti, oba dela „Don Kihota" štampaju se kao ozbiljno štivo, a ne kao jeftino novinsko izdanje. U Briselu, 1662. godine tekstu se prvi put pridružuju ilustracije koje će ostati trajni dodatak i pečat većine narednih izdanja. U vekovima koji su usledili „Don Kihot" je dobio status prvog modernog romana, a njegov junak ostao najživlji lik izgrađen od reči i mašte.