Začeti ili začarati - Misterija začeća ili misteriozno začeće

Postojale su kulture čija verovanja i običaji vezu između seksualnog odnosa i začeća nisu sugerisali tako jasno. Australijski Aboridžini, iz današnjeg Kvinslenda u Australiji smatrali su da žena dobija dete zbog toga što je sedela kraj vatre na kojoj je pekla posebnu vrstu crne deverike, koju mora da joj je dao onaj koji će biti otac deteta.

 Verovali su da do trudnoće može da dođe i ako je žena ulovila posebnu vrstu žabe ili zato što je sanjala da je dete umetnuto u nju.

Slično njima u mnogim kulturama Okeanije ili podsaharske Afrike detetovim glavnim muškim srodnikom smatrao se ujak, a ne otac. Verovalo se da detetova krv jeste krv njegove majke i njenih rođaka, a da je glavna veza između deteta i oca zasnovana na tome što je otac suprug detetove majke.

Kod Kačina u Burmi se pak i začeće i rađanje svodi na puki slučaj. Tvrdilo se da dete dobija dušu onda kad počinje da diše, za šta nije bitno toliko ko ga je rodio, koliko je bitno gde se rodilo, odnosno da li je to bilo u kolibi koja pripada očevom ili majčinom rodu.

Atena je rođena bez uticaja žene 

Sa druge strane, legende o čudesnim rođenjima bogova ili heroja, koje su karakteristične za razne civilizacije, kao da ignorišu uzročno-posledični sled događaja, koji vodi od polnog odnosa, preko začeća, trudnoće, do rađanja. Zevsov sin Dionis, kao i mnogi grčki bogovi, polubogovi i heroji, sin je smrtne device.

Isus Hristos, sin Božiji, jeste ne samo sin smrtne device već i device koja to ostaje i nakon začeća. A, po predanju, Atena Palada rođena je iz glave svoga oca Zevsa, dakle bez ikakvog ženskog uticaja.

Za verovanja, običaje, mitove i legende ne može se tvrditi da odražavaju poznavanje fiziologije začeća u nekoj kulturi. Njima se na simbolički način govore stvari koje su bitne za datu zajednicu, a ono što je bilo bitno uvek i svuda jeste srodstvo, odnosno srodnički sistem i srodnički odnosi.

Srodstvo predstavlja osnovni okvir koji je odgovoran za to da li će neko društvo imati ideje u pogledu planiranja porodice i kako bi trebalo da ona izgleda: koliko će se želeti dece i da li će postojati preferencije u pogledu njihovog pola, kada će se stupati u brak i očekivati reprodukcija, koliko će se ulagati u decu, da li se tuđa deca mogu podizati kao svoja i tako dalje.

U svakom slučaju, tokom istorije većina kultura je, bez obzira na srodnički sistem koji je važio u određenoj sredini, ohrabrivala takozvani prirodni reproduktivni tok i podržavala uvećanje broja svojih pripadnika.