Vojnik Kejbl

Bakterijski genom i priča inficiranog vojnika podstakli su novu naučnu studiju koja nas podseća da su milioni vojnika izgubili živote u vrtlogu rata, ne samo u borbama već i od infektivnih bolesti, i pokazuje da ljudi iz prošlosti takođe mogu da utiču na zdravlje danas. 

U konkretnom slučaju, uzorak šigele (Shigella flexneri) iz 1915. godine naveo je naučnike da rekonstruišu kompleksan genom bakterije koja izaziva dizenteriju, ali i razumeju priču čoveka koji je zaražen na prvim linijama fronta.

Novo istraživanje doprinelo je dosadašnjim saznanjima o dizenteriji, od koje u zemljama u razvoju godišnje strada na stotine hiljada dece do pet godina starosti.

Rad je objavljen u specijalnom izdanju časopisa „Lanset" - posvećenom Velikom ratu. Ogledni primerak bakterije šigela fleksneri (Shigella flexneri) prvi je arhiviran uzorak u Engleskoj nacionalnoj kolekciji tipova kultura, koja danas broji gotovo 5100 tipova i referentnih bakterijskih sojeva. Zahvaljujući napretku tehnologije sekvenciranja uzorak je dekodiran po prvi put: genom šigele fleksneri iz 1915. godine pokazao je da bakterija ima urođeni otpor na lekove, što je usmerilo naučnike da istraže kako je uspela tokom jednog veka da evoluira i ostane otporna na savremene antimikrobne terapije.

„Čak i pre široke upotrebe penicilina, ova bakterija je bila rezistentna na njega" - objašnjava dr Kejt Bejker, naučnica Sanger instituta (Wellcome Trust Sanger Institute) i dodaje - „dok se samo 2% genoma iz prvog uzorka razlikuje od modernih uzoraka, promene koje su se desile šigeli fleksneri omogućavaju joj da izbegne antimikrobne terapije koje koristimo za njeno suzbijanje".

Dizenterija je bolest koja ugrožava život, a sve ju je teže lečiti jer se vrlo brzo širi u nehigijenskim uslovima zemalja koje su u razvoju ili zonama konflikata. Genetički podaci bakterije (koja je inficirla vojnika u rovovima zapadnog fronta) pokazali su kako se patogen menjao posle Prvog svetskog rata, što je važan korak u otkrivanju efikasne vakcine protiv šigele.

„Zahvaljujući modernoj genomici imamo moć da ʼrazmrsimoʼ fine odnose među organizmima i razumemo kako su se menjali tokom vremena; veza sa vojnikom koji je oboleo na samom početku Prvog svetskog rata omogućila nam je da se fokusiramo na realnu priču i povežemo sa razdobljem koje predstavlja važan i složen period u našoj istoriji," kaže Nik Tomson, glavni autor Sanger instituta, profesor bakterijske genomike i evolucije na Londonskoj školi za higijenu i tropsku medicinu.

Istraživače je na prvom mestu zanimalo poreklo materijala za analizu, na uzorku šigele fleksneri piše ˮKejblˮ, prezime preminulog vojnika, i to je bilo sasvim dovoljno da naučnici krenu u potragu. Koristeći dokumentaciju Nacionalnog arhiva i Javnog zdravlja Velike Britanije, dr Alison Mejder (Senger institut) uspela je da dođe do bolnice u kojoj je uzorak uzet (danas je to hotel u francuskom gradu Vimerou). U arhivi bolničkih kartona pronašla je ime vojnika Ernesta Kejbla „iz Drugog bataljona, puka istočni Sari, preminuo 13. marta 1915, uzrok smrti dizenterija".

"Iza mnogih uzoraka koje koristimo u genomici kriju se priče koje nikad nećemo saznati. Nalaženje Ernesta i otkrivanje njegove sudbine bila je prilika da se setimo onih koji su se borili u Prvom svetskom ratu i ukažemo na problem infektivnih bolesti u tom vremenu", napominje dr Mejder.

Premda nije mogla da pronađe žive srodnike vojnika Kejbla, dr Alison je bila ushićena što ga još uvek pamte - preko veb-sajta za komemoracije kontaktirala je Majkla Normana, penzionisanog vojnika RAF-a, koji je prema testamentu jedini nalsednik vojnika Kejbla. Naime, Kejbl je stanovao kod bake i dede gospodina Normana, koji i danas, na vidnom mestu, čuva Kejblovu vojnu pločicu, na kojoj piše: „Umro je za slobodu i čast".

„Studija nam pomaže da saznamo kakva se priča krije iza svakog uzorka u Nacionalnoj kolekciji tipova kultura" - ističe Džuli Rasel, načelnica Kolekcije bioloških kultura Javnog zdravlja Velike Britanije, i zaključuje - „istorijski uzorci poput Kejblovog veoma su značajni, omogućavaju nam da saznamo više nego što su naučnici koji su ih izolovali, pre sto godina, mogli da zamisle; pružena nam je mogućnost da se bolje borimo protiv infektivnih bolesti."