Zaštita od bolesti bez vakcine!

Molekul može da eliminiše HIV iz inficiranih majmuna i da ih zaštiti od budućih infekcija. Nova terapija nije vakcina, niti u jednom smislu. Ubrizgavajući sintetičke gene u mišće majmuna naučnici rade reinženjering, ili transformaciju, životinja da budu otporne na bolest. Istraživači već neko vreme testiraju novi pristup ne samo protiv virusa HIV-a, već i ebole, gripa i hepatitisa, ali i malarije.

Konvencionalne vakcine podstiču imunološki sistem da nauči kako da pravi antitela, upoznajući ga sa oslabljenim ili mrtvim patogenima, ili samo sa njihovim molekularnim fragmentima. Naše imunološke ćelije produkuju širok dijapazon antitela, od kojih neka mogu da se bore protiv ovih bolesti. U pojedinim slučajevima, ova antitela obezbeđuju snažnu odbranu.

Vakcinacija protiv bolesti kao što su velike i male boginje pružaju gotovo potpunu zaštitu. Međutim, protiv drugih bolesti, konvencionalne vakcine često ne uspevaju da proizvedu efikasna antitela. HIV, na primer, ima mnogo različitih sojeva, toliko da vakcina koja bi mogla da zaštiti od jednog ne deluje protiv ostalih.

IGT ili imunoprofilaksa putem transfera gena, je potpuno različita od tradicionalne vakcinacije. To je oblik genske terapije u kojoj naučnici izoluju gene koji produkuju snažna antitela protiv određenih bolesti i zatim sintetišu njihove veštačke verzije. Ovi geni se stavljaju u viruse i ubrizgavaju u ljudsko tkivo, obično u mišić. Ovako modifikovani virusi napadaju humane ćelije, tako da se sintetički gen inkorporira u DNK primaoca. Ako se stvari dobro odvijaju, novi geni će uputiti ćelije da počnu sa proizvodnjom snažnih antitela.

Ideja za IGT se pojavila tokom borbe protiv HIV-a. Kod nekoliko ljudi antitela protiv tog virusa su, pokazalo se, bila izuzetno potentna. Ova antitela koja široko nautrališu, mogu da se vežu za mnoge različite sojeve virusa i da ih spreče da zaraze nove ćelije. Tako je doktor Filip R. Džonson, glavni naučnik Dečje bolnice u Filadelfiji, i virolog Univeziteta Pensilvanija, došao na ideju: Zašto ne bi svakome davali ova antitela?

U to vreme, Džonson i njegove kolege testirali su gensku terapiju na poremećajima kao što je hemofilija. Istraživači su otkrili kako da genima „natovare“ viruse i navedu ih da napadnu ćelije, tada je Džonson došao na ideju da bi mogao da koristi ovu strategiju da uvede gen za proizvodnju snažnog antitela u ćelije pacijenta.

Pošto bi ćelije počele da stvaraju antitela, pacijent bi u stvari bio na nekonvencionalan način „vakcinisan“ protiv bolesti. Ideja je predstavljala radikalni novi pravac u genskoj terapiji. Do tada su istraživači bili fokusirani na lečenje već postojećih genetičkih poremećaja, zamenom oštećenog, ili abnormalnog, normalnim genom.

Sa druge strane, IGT procedura je zamišljenja da pruži zaštitu od infektivnih bolesti zdravim ljudima. Nije bilo garancije da će biti uspešno. Pogotovo zato što je najbolji virus koji je Džonson imao za unošenje gena, napadao samo mišićne ćelije, koje normalno nikada ne prave antitela. Ali, 2009. godine tim je objavio da procedura ipak funkcioniše. U eksperimetima sa majmunima kojima je trebalo podstaknuti proizvodnju antitela protiv virusa SIV-a (Simian Immunodeficiency Virus kod primata, što je HIV kod ljudi) da bi to postigli, tim je koristio viruse da prenesu snažne gene za proizvodnju antitela u mišiće majmuna.

Mišićne ćelije su produkovale SIV antitela, baš onako kako su se nadali dr Džonson i njegove kolege. Zatim su inficirali majmune virusom SIV-a i majmuni su produkovali dovoljno antitela u svojim mišićima za zaštitu od infekcije. Bez IGT procedure majmuni koji su bili inficirani virusom sigurno bi uginuli, navodi se u studiji.

U međuvremenu, 2011. godine, doktor Baltimor, dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju medicine, virolog sa kalifornijskog Instituta za tehnologiju gde se testira IGT na brojne bolesti, i njegov tim pokazali su da antitela uneta u ćelije putem virusa mogu da zaštite miševe od HIV infekcije, što bi dalje značilo da IGT može da zaštiti ljude od igala kontaminiranih tim virusom.

Ali, većina HIV infekcija se dešava usled seksa. Zato je tim uradio dodatni eksperiment inficiranjem ženki miševa preko vaginalne membrane. Prošle godine objavili su da je tehnika zaštitila miševe od HIV infekcije. „Mi ne stimulišemo već zaobilazimo imunološki sistem. Ovo što radimo fundamentalno je različito od vakcinacije, iako je krajnji rezultat veoma sličan“, objasnio je dr Baltimor. 

Pre godinu dana, Džonson je započeo prvo kliničko ispitivanje IGT na ljudima. Njegov tim je uneo gene za proizvodnju antitela na HIV u mišiće volontera da vidi da li je tretman bezbedan. Istraživači očekuju rezlutate ovog proleća. „Optimistični smo. Nadamo se“, rekao je Džonson.

Da li će IGT procedura uspeti otvoreno je pitanje. Istraživači još testiraju njenu bezbenost i efikasnost na ljudima. Mogućnost da ovakav genetički inženjering učini da ljudi postanu otporni na neke infektivne bolesti može da izazove i bojazan kod pacijenata.

„To je veoma osetljivo područje i potrebna su bolja objašnjenja“, kaže Baltimor.

Ne postoji garancija da će uspeh testova na životinjama biti ponovljeni kod ljudi. „Ljudi nisu samo veliki miševi“, istakao je doktor Ronald G. Kristal, koji predvodi odsek za genetičku medicinu pri Medicinskom koledžu „Vejl Kornel“.

„Imunološki sistem kod ljudi može da napadne veštačka antitela ili viruse koji ih donose, i da tako uništi zaštitu. Ili mišićne ćelije mogu da naprave isuviše antitela, jer nemaju ugrađenu regulaciju koju imunološke ćelije imaju“, objasnio Kristal. Ali, svi eksperimenti ukazuju na to da antitela kreirana IGT procedurom mogu da pomognu u borbi protiv bolesti koje su decenijama bile otporne na vakcine.

Doktor Majkl Farzan sa kolegama sada istražuje molekularne prekidače koji mogu da isključe produkciju antitela ili samo da prilagode njihovu dozu. „Ukoliko zaista želimo da vidimo uspeh, potrebni su nam regulatorni prekidači za isključivanje“, navodi Farzan.

Bez obzira na postojeća pitanja o IGT, doktor Nabel kaže da je optimista: „Ima bezbednosnih problema o kojima treba da povedemo računa, ali postoje logični načini da se njima pristupi“.

Ni bioetičari ne vide velike etičke prepreke za IGT, jer se zasniva na genskoj terapiji koja se razvija više od 30 godina. „Ne deluje mi kao radikalan potez“, rekao je Džonatan Kimelman, docent na Univerzitetu Mekgil. Ipak, doktor Baltimor smatra da će neki ipak biti skeptični prema ideji da „vakcinacija“ u budućnosti treba da znači i izmenu njihove DNK, čak i ako ima potencijala da spreči fatalne bolesti.

„Ipak, kao naučnik, smatram da je naša obaveza da nove procedure, zato što su značajne za javno zdravlje, pretvorimo u kliničku praksu“, zaključio je dr Baltimor.