Bez dozvole autora nema objavljivanja ni u medijima ni na društvenim mrežama

Moj telefon, moj snimak i moj profil na Fejsbuku na koji ću to postaviti. I to je sve u redu, osim ako na snimku nije nečije autorsko delo.

Koncerti, izložbe, citati iz književnosti, čak i fotografije sa interneta koje najčešće koristimo, smatraju se intelektualnom svojinom.

„Samim tim ne biste smeli ni da objavljujete takva dela na internetu kao korisnici društvene mreže, ali objavljivanje na internetu odgovara samim autorima i oni to uglavnom tolerišu jer to služi za promociju njihovih dela. Ako izričito ne zabrane na koncertu ili izložbi da se ti događaji snimaju, po pravilu ne bi trebalo da bude nikakvih posledica“, istakao je Novak Vujičić, asistent na Pravnom fakultetu. 

Šta se sme a šta ne sme? Da li je zakon o autorskim i srodnim pravima toliko komplikovan?

„Kod nas postoji sudska praksa i postoji pravna teorija koji definišu jasne granice autorskog prava. Meni se više čini da javnost nije u dovoljnoj meri upoznata sa autorskim pravom i njegovom ozbiljnošću u neku ruku“, naveo je Vujičić.  

„Zakon o autorskim pravima i korišćenju u Velikoj Britaniji je veoma jasan bez obzira na to da li su u pitanju štampani ili elektronski mediji. Ono što je manje jasno je kada počnete da koristite sadržaj koji je objavljen na društvenim mrežama, a nije ga postavio autor ili zvanično lice. Odgovornost je na onim medijima koji koriste takav sadržaj da obavezno kontaktiraju sa pravim autorom i dobiju saglasnost o korišćenju“, kaže savetnik za medije Dejvid Hejvord.  

Često se dešava da interesantan snimak ili fotografija sa društvenih mreža postanu tema za pisane i elektronske medije.

„Kada dođemo do nekog snimka, prvo moramo da utvrdimo ko je autor, da li je snimak autentičan ili je prepravljan, da li vreme na snimku odgovara onome što nam se kaže – da nismo uzeli nešto što je dve godine staro. Dakle, tek kad smo sigurni u autentičnost nečega i u to da autor tog snimka dozvoljava pod bilo kojim uslovima da mi to objavimo, mi to možemo da pustimo“, objasnio je Zoran Stanojević, urednik Internet portala RTS-a.  

Dejvid Hejvord, bivši novinar Bi-Bi-Sija i dugogodišnji savetnik za medije, kaže da je za javne servise koji, pored televizije, imaju radio, sajt i profile na društvenim mrežama još komplikovanija situacija kada je reč o sadržaju s autorskim pravom.

„I onda se postavlja pitanje da li možete da iskoristite isti sadržaj za sve vaše platforme i medije. Sa autorom morate da precizirate za šta ćete sve to koristiti, a ne samo da tražite dozvolu za korišćenje“, precizirao je Hejvord. 

„Teoretičari će reći da čak i ako stavljaš link prema nekom sajtu moraš da pitaš, što je prevaziđeno, već više od 20 godina niko ne pravi to pitanje, ali teoretičar će reći da bez dozvole nemaš pravo da povezuješ sebe sa drugima. Međutim, sadržaji sa Jutjuba ako ih tzv. embedujemo, suštinski stavim link ka tom sajtu, a to izgleda kao da je deo mog sajta, to nije nešto što je zabranjeno“, istakao je Stanojević.

Naravno, veća je i odgovornosti za medije koji imaju i veći uticaj na javnost.

„Kada neki snimak mi napravimo, tačno znamo šta se na tom snimku nalazi. Kada neki snimak dobijemo sa strane, moramo da utvrdimo šta se na tom snimku nalazi. Međutim, kada ga emitujemo, za gledaoca, to je kao da smo mi to napravili jer mi lupamo pečat autentičnosti na taj materijal i mi svojim prikazivanjem ili objavljivanjem bilo gde tvrdimo da je to što naš gledalac ili čitalac dobija istina“, objasnio je urednik Internet portala RTS-a.  

„Proveo sam mnogo godina radeći na Bi-Bi-Siju. Takve ustanove imaju dužnost da postavljaju standarde na najviši mogući nivo. Dakle, Bi-Bi-Si nikada ne bi trebalo da prihvati fotografiju ili snimak za koji nema dozvolu za objavljivanje, a to isto važi i za RTS“, izričit je Hejvord.

Bez dozvole autora – ništa. Ni za društvene mreže ni za medije.