Na društvenim mrežama sam, dakle postojim

Da žica za čuvanje kokošaka obezbeđuje most u Kovilju, nadležni su saznali najpre na Tviteru. Ta žica je bila dovoljna da Putevi Srbije, Građevinska direkcija i Železnice otvore profile na društvenim mrežama. A koliko ozbiljno postojanje u virtuelnom svetu shvataju javna uprava i privatne kompanije?

„Privatna preduzeća su na tržištu i stalno se bore za još nekog klijenta, za još neku prodaju i onda je prirodno da stalno traže još neki kanal, još neki nerv za komunikaciju. Naravno, ovi veći sistemi državne uprave su malo tromiji jer prvo provere o čemu se tu radi“, objašnjava Miloje Sekulić iz kreativno-digitalne agencije "Home page".

Marija Obrenović iz agencije „Komunis“ podseća da su brendovi na društvenim mrežama već desetak godina.

„Državne ustanove bi mogle da se ugledaju negde na njih zato što su oni iz neke interakcije sa korisnicima dosta saznali o sebi i o svom brendu i unapredili svoje poslovanje“, napominje Obrenovićeva, koja je direktorka odseka za digitalni marketing.

U Srbiji 75 posto stanovništva koristi internet, pa se zato deviza „Na društvenim mrežama sam, dakle postojim“ odnosi na gotovo sve kompanije.

„U početku mi smo imali karakter prisustva. Danas su to ozbiljni kanali komunikacije gde osim korisničkih zahteva koristimo te mreže i da plasiramo komunikaciju, da informišemo korisnike o aktivnostima. Možda je Fejsbuk mreža u koju su sve oči uprte, ali to ne znači da u nekim slučajevima Instagram nije ta mreža ili Tviter. To sve zavisi od sadržaja“, kaže menadžerka za digitalne komunikacije u „Vipu“ Anita Galić.

Zato firme imaju čitave timove zaposlenih koji ne samo da kreiraju sadržaje već pomno prate šta njihovi korisnici lajkuju, kritikuju, tvituju... Čim nešto krene po zlu, prvi pokazatelj su upravo društvene mreže.

„Nekada su brendovi morali da sačekaju godine i opsežna istraživanja da bi saznali da li je njihova kampanja bila uspešna ili ne, danas u roku od 24 sata dobiju povratnu informaciju od korisnika – da li im se kampanja dopada ili ne“, naglašava Marija Obrenović.

Miloje Sekulić dodaje da su ljudi na profilima kompanija zbog drugih ljudi i da nisu tu zbog reklama, pa zbog toga „pametne firme“ imaju posebnu taktiku za svoje potrošače, jer grade zajednice svojih korisnika.

Više nije pitanje da li kompanija treba da bude na društvenim mrežama već kako da na najbolji način iskoriste potencijal umrežavanja. Lekciju za to možda bi mogli da dobiju od svetskih rekordera – „Amazon“ i „Majkrosoft“ koji samo na Fejsbuku imaju više od 40 miliona pratilaca.

Kada se već nađu na društvenim mrežama, preduzeća bi trebalo da znaju pravila digitalnog bontona. Da ne zaborave na pravopis, pravilno koriste haštag, ne plaćaju lažne pratioce i uvek odgovore korisnicima na poruku.