Prvo interkontinentalno oružje u istoriji čovečanstva

Prvo interkontinentalno oružje u istoriji čovečanstva konstruisali su i upotrebili Japanci.

Naime, u poslednjoj godini rata na Pacifiku u dalekoistočnoj carevini napravljeno je čak 10.000 balona, koji su, opremljeni bombama, puštani sa japanske teritorije prema Sjedinjenim Američkim Državama.

Baloni prečnika deset metara i ukupne težine od oko 200 kilograma nosili su rasprskavajuću bombu od 15 kilograma ili nekoliko zapaljivih bombi od po pet kilograma. Mogli su da se popnu na visinu od 10 do 12 kilometara i ostanu u vazduhu do 70 sati.

Njihove kupole nisu bile izrađivane od gume ili svile, već od višeslojnog papira rastegnutog preko drvenog okvira. Lepljenje papira neretko su obavljali đaci u školama, dok su ispitivanja u vezi toga da li je on dovoljno dobrog kvaliteta, odnosno da li propušta vodonični gas koji je korišćen kao pogonsko gorivo ili ne, vršena u pozorištima, dvoranama za sumo borbe i fiskulturnim salama, jer su za testiranje bile potrebne zgrade sa visokim plafonom.

Mada je za izradu balona korišćen lako dostupan materijal iz svakodnevnog života, sam tehnički plan je bio vrlo složen jer oni nisu imali posadu. Da bi izbegli pad balona prouzrokovan noćnim sniženjem temperatura, japanski konstruktori su morali da ih opreme mernim instrumentima i mehanizmima koji bi dve ili tri noći noći registrovali smanjene visine kroz detekciju promena u atmosferskom pritisku i na to reagovali paljenjem užadi na kojima je visio balast.

Automatsko odbacivanje tereta bi podiglo balon i održalo ga u vazduhu. Pored toga, baloni su imali komplikovane mehanizme za kontrolu ispuštanja gasa i detonaciju bombi.

Očajnički pokušaj da se pruži otpor nadmoćnom neprijatelju

To ingeniozno oružje zasnivalo se na jednostavnoj ideji o korišćenju brzih vazdušnih struja za koje su japanski naučnici tokom rata otkrili da se kreću od Kine ka severnoameričkom kontinentu preko njihove zemlje.

Idejni tvorac balon-bombe bio je major Japanske carske vojske Šiđo Kondo. On je jednog dana tokom rata ugledao reklamni balon postavljen iznad robne kuće u Tokiju i odmah predložio vojnim vlastima da iskoriste balone za bombardovanje SAD.

Njegov predlog, međutim, nije bio usvojen od strane komande, pa je on napustio armiju da bi se samostalno posvetio konstrukciji tog oruđa i pretpostavljenima dokazao da su njegovu ideju neosnovano potcenili.

Međutim, pošto se situacija na ratištu u Pacifiku neprekidno pogoršavala i zemlja postajala sve očajnija u nastojanju da spreči sve izvesniji poraz, vojni vrh se predomislio, pa je jedan od vojnih instituta preuzeo istraživanje za razvoj tog nepreciznog i relativno neefikasnog, ali potencijalno vrlo zastrašujućeg oružja.

Baloni su puštani iz baza u prefekturama Ćiba, Ibaraki i Fukušima severno od Tokija, a prvi napad je izvršen 3. novembra 1944. godine na rođendan cara Međija koji je vladao Japanom u drugoj polovini 19. i prvoj deceniji 20. veka.

Poslednja balon-bomba upućena je na neprijatelja u aprilu 1945. godine.

Originalno, ali neefikasno oružje

Bombardovanje balonima predstavljalo je jednu vrstu ruleta jer nikad nije bilo izvesno da li će se vetrovi kretati u željenom pravcu. Takođe, nepoznanica je bilo i to da li će baloni koji pristignu na drugu stranu Pacifika uopšte pogoditi naselja.

Japanski vojni planeri zato su više polagali nadu u to da bi zapaljive bombe sa balona mogla da izazovu velike šumske požare u Severnoj Americi i tako prouzrokuju paniku i prekid saobraćaja, snize moral stanovništva i uspore proizvodnju za vojne potrebe.

Sa druge strane, američke vlasti uznemiravala je pomisao da bi baloni mogli da budu iskorišćeni za napad hemijskim i biološkim oružjem. I zaista, japanski vojni i državni vrh razmatrali su ideju da balone opreme sa kanisterima od dvadeset kilograma ispunjenim bacilima antraksa i kuge, ali to, ipak, nije bilo učinjeno.

Vršena su i probna ispitivanja usmerena na realizaciju zamisli o tome da se balonima u SAD pošalju obaveštajci i diverzanti u grupama od dva ili tri člana.

Prema japanskim izvorima, 9.300 od 10.000 proizvedenih balona natovareno je bombama i pušteno u vazduh. Po završetku rata preostalih 700 je spaljeno.

Zauvek će ostati misterija koliko je od tih balona doseglo SAD, ne samo zbog velikog prostranstva Severnoameričkog kontinenta, već i zbog toga što su američke vlasti naložile tamošnjim medijima da ne izveštavaju o njima kako bi japanskim obaveštajcima onemogućili prikupljanje informacija o efikasnosti tog oružja i posledicama koje je prouzrokovalo.

Po procenama koje se baziraju na podacima o tome da je u Severnoj Americi primećeno ili na zemlji pronađeno 360 balon-bombi, kao i na proračunima verovatnoće, smatra se da je njih oko 1.000 dospelo na zapadnu obalu tog kontinenta. Jedan broj je praćen radarima i oboren lovačkom avijacijom.

Balon-bombe nalažene su od Meksika na jugu do Aljaske na severu i od Havaja na zapadu do države Mičigen na istoku.

Pre svega nekoliko meseci, u oktobru prošle godine, u provinciji Britanska Kolumbija na zapadu Kanade, otkrivena je jedna takva naprava, pa je sasvim moguće da i danas ima još onih koje dremaju u planinskom i šumskom bespuću Severne Amerike.

Kada je reč o fizičkom efektu bombardovanja, odnosno o žrtvama, u SAD se govori o smrti petoro dece i nastavnice na pikniku u državi Oregon, dok japanski istoričari za isti slučaj tvrde da je zabeležen samo jedan smrtni ishod.

Inače, u Japanu je tokom eksperimenata sa balon-bombama nastradalo šest lica.

Kuriozitet je da je američka vojska početkom pedesetih na osnovu japanskog dizajna proizvela sopstvenu balon bombu poznatu pod oznakom E-77, koja je punjena biološkim agensima za uništavanje useva na neprijateljskoj teritoriji.