Паклена олуја на Сатурну

Замислите да се нађете усред олује чија ширина је попут пречника 3емљине, дужина осам пута толико, а електрична пражњења 10.000 пута јача од нормалних, са 10 удара грома у секунди!

Управо то се већ осам месеци дешава на горњој половини Сатурна, на неких 35 степени северне географске ширине те планете.

Камере „Касинија", Насине истраживачке свемирске летелице која се налази у Сатурновој орбити, прате је од децембра прошле године и од тада бесни несмањеном жестином.

Несвакидашњи временски догађај је заправо први пут примећен у 21.05, 5. децембра 2010, путем земаљских телескопа који су открили „једва видљиву белу тачку".

За само неколико недеља, тачка је „експлодирала" у олујни систем ширине 10.000 километара, а два месеца касније облаци готово да су се протезали око целе планете.

Са површином од 3,88 милијарди квадратних километара, олуја је сада 500 пута већа од претходне коју је 2009. године забележио „Касини" и једна је од најгорих икада регистрованих у нашем Сунчевом систему.

Догађај је назван „Велика бела тачка" (по „Великој црвеној тачки" на Јупитеру), јер је реч о маси шљаштеће белих облака који практично еруптирају у горње слојеве атмосфере.

Заправо, ова огромна непогода састоји из ланца суперолуја, произведених подизањем топлоте, влаге и амонијака из облака из нижих слојева Сатурнове атмосфере, где је притисак висок.

„Олуја је узбудљива, јер показује како промена годишњих доба и сунчева светлост могу драматично узбуркати време на Сатурну", истиче Џорџ Фишер, члан Насиног тима.

„Пратимо олује на Сатурну скоро седам година и посматрање олуја које се разликују од свих осталих нас држи на ивицама столица", додаје Фишер. 

Како и не би било занимљиво кад се гигантска олуја уздиже до 600 километара изнад површине планете, дубоко у стратосферу. Поређења ради, врх јаких олуја на Земљи једва достиже висину од 20 километара и ниједна, на срећу, не кружи око целе планете.

Иначе, олује се на тој гасовитој планети дешавају једном годишње, мерено сатурнским временом, што је отприлике 29,5 земаљских година.

Како научници верују, повезане су са летњом дугодневицом, када је планета ближа Сунцу, па јој се површина угреје.