Зашто се на Гренланду љуби носом (први део путописа)

„Природно је да се љубави не стаје на пут“, причају ми Олаф и његова супруга док ме обучавају како да се љубим на гренландски начин!

Ако се случајно у овој поларној земљи заљубим, морам да знам локални бонтон, како да партнера пољубим, то јест омиришем!

Да се приближим образу или врату своје драге, будем нежан и топао када је хладно, да дубоко, што дубље удахнем док трљам нос о њен образ или врат…

„Мешовити бракови на Гренланду су чести. Томе се ретко ко чуди, а још ређе се нека породица томе успротиви", прича ми мешовити брачни пар, први људи које сам овде упознао по слетању у градићу Нарсарсуаку.

Гренланд је земља супротности: огромна, а све на њој, или у поређењу са њом, мало је и незнатно.

Два милиона сто шездесет шест хиљада километара квадратних простора, или боље рећи леда и снега, а мање од шездесет хиљада људи! Тако велики простор са тако малим аеродромима који могу да приме само мајушне авионе. Једним од њих долетео сам и ја.

Од плаветнила неба продиремо кроз густ облак, да би јак звук авионских пропелера најавио чаробну капију магле. А онда пред нама израња друга планета: планински, снежни врхови, зелени фјордови и сиво-тамнозелено тло.

Као у бајци: деловало ми је као место где људска нога није крочила.

Све овде је негде тамо, предалеко, удаљено више стотина или хиљада километара, авион је једино превозно средство, тло је превише тешко а све је далеко да би се пробијали путеви.

Земља са хиљаду аеродрома 

Па добро, не само авионом. Може и хеликоптером, бродом или санкама које и даље вуку хаскији.

Када је све близу, рецимо у једном граду, онда простора има напретек, па се груписана насеља рашире и тада та мала раздаљина постане превелика да би се пешачило.

Међутим, изградити хиљаде аеродрома за хиљаду малих места у којима обично не живи више од неколико стотина људи, није лак задатак. Зато су то мали аеродроми за малене авионе. 

„Наш градић је прво био америчка војна база“, прича ми Олаф, „што овде није реткост. У овим крајевима нико није планирао да се дуже настани, нити је било предвиђено да градић преживи војну базу, али инфраструктура је учинила да ово место, зачудо удаљено од већине других, постане један од центара на Гренланду. Дугачком пистом и пропратном инфраструктуром некада су слетали бомбардери и довожени рањеници из Корејског рата, а данас нам доводе ретке знатижељнике… Већина оних који нас посећују слећу баш овде.“

Пошто једино некадашње војне базе могу да приме авионе из других земаља, од стотине аеродрома, свега неколико је међународних на којима међународне летове дочекују читава јата малих авиона и хеликоптера, који онда путнике превозе по целом Гренланду…

… ако то дозволе временски услови. Мало је места на планети где се „неодложне“ обавезе одлажу због ветрова и падавина.

Можда полетимо данас, можда прекосутра 

„Уколико време буде лоше, лет ће бити померен можда и на недељу дана, а можда и отказан“, упозорили су ме када сам хтео да купим авионску карту. Па како онда да било шта планирам?

Гренланд је баш далеко, као да идемо на Месец или Марс, а слећемо у Насасурак као на тло које су људи тек колонизовали и још се ту нису потпуно одомаћили.

А тамо ме дочекују разбацане металне зграде, што није ништа друго до бродски контејнери претворени у домове и пословни простори.

У мирном месту све се заталаса када слеће авион, а онда се враћа тишина која гута редак периферни догађај као кит планктоне.

Човек или возило у даљини као случај или статистичка грешка, зграде груписане на неколико различитих места, са тек понеким објектом издвојеним из целине. Људи су у њима скоро увек, ретко излазе. Гренланд припада природи и богу. 

Тешко је замислити аеродром мањи од оног у Нарсарсуаку: хала од шездесетак квадрата стаклом подељена на два дела – за авионе који слећу и оне који још нису полетели.

У соби за слетање је и трака за пријем пртљага и тоалет. И агенти који дочекују госте.

Чим сам ушао у аеродромску зграду, већ сам на излазу! Напољу ветар, а стујардеса у мини-сукњи. Осмехује се. 

Лабава правила 

„Добро дошао на Гренланд“, чујем док са сажаљењем гледам како ми пртљаг изубијан са свих страна стављају у светлоцрвени комби. На Гренланду нема много путева, ни више од педесетак километара асфалта!

Откуд онда поред аеродрома неколико возила (приметих и локалне таблице које почињу са ГР)?

Дански стандард се није видео на овом делу данске територије: возила су била истрошена од претеране употребе. Као да су се с околних брда скотрљала право пред аеродром, а успут се превртала.

Да се вратимо на Данску. Тамо се везују и сви путници у аутобусу, свугде, мислим да ће се и људи који седе на клупи у парку ускоро такође везивати док ћаскају или играју шах… Али, као што сам рекао, у Данској. Овде се ни возач није везао!

Када притисне зима, ни закон није строг. Попушта. Као и много шта друго.

Гренланђани воле алкохол. Храна се може купити понекад, а алкохол се у свако доба дана негде може наћи.

Алкохол и његова сестра

Није лепо видети пијаног човека, али пијани Инуит је смешан, мада ме је срамота што тако говорим.

Тако је један пијани декица покушао да уђе у брод, превалио неколико степеника… Иако му је троје рођака помагало у томе, испрва није успео да уђе.

Јадничак, чим би се приближио првом степенику, на њега не би ни закорачио а већ би се срушио на под и заспао! Више од пола сата су покушавали да га некако угурају на брод, са много бриге али и љубави.

Челичног стрпљења али и са искуством: дедици то није први пут. Пазили су да се не повреди и коначно су одахнули када су га унели у кабину. Само што су га пустили да сам седне, он се стропоштао. Дижи га поново!

„Доконост је алкохолу брат рођени“, рекоше ми гренландску народну мудрост.

Нуде ми да нешто попијем како бих се загрејао док покушавам да купим гренладску телефонску картицу.

Био је уторак, а продавница која их продаје ради само петком...

Са аеродрома су ме у журби одвезли до продавнице хране и пића, која се затвара за петнаестак минута, како бих успео да променим нешто новца и купим мало намирница.

Мењачница не постоји, као ни банкомат, па уместо тога касирка супермаркета на свом терминалу има одобрење да вам подигне новац са картице уз малу накнаду.

Супермаркет у киоску, цене у космосу 

У том огромном пространству у којем се одмах осети ширина и даљина, продавница је сабијена на једва двадесетак квадратних метара!

Међу рафовима који су толико збијени да се једва међу њима може проћи, гурам се са неколико Инуита у дебелим перјаним јакнама. Није ми јасно како ништа нису оборили.

Чини се да би један погрешан корак целу продавницу претворио у папазјанију. Нико не говори енглески, али, срећом, власник хостела, или боље рећи металне кутије у којој одседам, дошао је са мном до продавнице.

Цена било чега на Гренланду је пет до десет пута већа него у Данској, а у Данској је обично пет до десет пута већа него у Србији. Чашица јогурта кошта пет евра, чоколаду не можете ни сањати без десетак. 

„Све што се овде може купити, а да није од фоке или белог медведа“, каже ми власник хостела у полушали, „на ово острво долази после три до пет сати лета. Зато не треба да те чуди што је све скупо. Ако желиш да поједеш нешто јефтиније, узимај конзервирану храну и рибу, а воће заборави. Ми имамо среће, наша продавница ради чак четири сата дневно, од 10 до 14 скоро сваког дана, док се у другим местима радње обично затварају већ у подне или раде сваки други дан…“

Метропола са 158 становника 

Док сам куповао прескупу храну, за коју сам претпостављао да неће бити много укусна, помислио сам да баш имам среће! Чини се да је аеродром већи од самог града. Разбацан је као и сви гренландски градићи. На сваки километар понека кућица. У брду се и даље налазе укопани амерички бункери, препуни мрака и ђубрета. 

Олаф, директор локалног музеја у који сам отишао одмах после куповине намирница, испричао ми је историју Нарсарсуака, града који са својих 158 становника представља један од главних туристичких центара Гренланда.

„Као и други већи (!) градови, настао је 1941. године, на почетку Другог светског рата… После тачно педесет година, 1991. године, војна база је требало да буде срушена. Градић је, чудом, наставио да живи. Неколико мештана, поштовалаца историје, сматрало је да је зграда старе базе важна за историју Гренланда и да не сме бити уништена. Удружили су се и о свом трошку и о својој муци направили музеј“, одговара Олаф када сам га питао шта је раније био музеј, најлепша зграда Нарсарсуака, црвени, приземан објекат направљен од два спојена правоугаоника са деловима авионских мотора и крила испред улаза.

„Тим људима било је тешко да овде преживе, а камоли да оснивају музеј“, прича Олаф са очигледним поштовањем.

„Пред њима се нашло много недаћа, а тек после много година, чак деценија, помоћ ће добити и од државе и од независних фондација. Тако је настао један од највећих и најлепших гренландских музеја, који је и даље независан и тек је сада у току процедура да уђе под пуну државну заштиту. Недостатак сталног државног финансирања научио нас је да будемо инвентивни, да се сналазимо и проналазимо приходе како год можемо", прича ми Олаф, који већ неколико година управља овим комплексом.

„Највећи изазов било је реновирање зграде, која је била у изузетно лошем стању.“

Све може у музеј 

Олаф је пре двадесетак година, док се шетао фјордом, угледао део камене лампе. Археолог по образовању, одмах је препознао да се ради о делу викиншких руку које су овде направили или донели први викинзи који су живели на Гренланду пре око хиљаду година.

Као и сваки поштени налазач драгоцености, прво се упитао како би му та лампа користила код куће, у Данској. Није превише фине израде, али била би леп држач за књиге или украс на полици.

Када је боље размислио, би му жао да само он ужива у том историјском раритету. Олафу се учинило да је ипак боље да се прошета до музеја који је, уз велику муку, огранизовало неколико мештана, и да пита директора да ли је заинтересован да се лампа нађе у њиховим рукама.

Директор се одушевио, за њу је чак направио посебну полицу, а Олаф је у међувремену донирао још предмета из викиншког периода које је пронашао претходних година. 

„Неке ствари треба да даш и урадиш нешто несебично, од срца. Благодети се враћају на изузетан начин, који нисмо кадри да предвидимо“, прича узбуђено Олаф, показујући експонате у музеју чији директор је постао на иницијативу човека којем је предао ове експонате пре више од деценије.

Цветање на Гренланду

Олафова супруга је Инуиткиња. Она такође ради у музеју: на рецепцији и као кустос.

Љубав и топлина између њих је очигледна, непосредна, природна, као цветови који се још понегде могу видету како избијају из промрзле земље.

Хладно гренландско сунце мами на стотине разнобојних цветова да током кратког лета изроне из тврдог, леденог тла. Њихов цвет даје много лепоте и шарма Гренланду.

Научници су давно, кратко, кротко и јасно описали сваку њихову врсту и подврсту, или бар мисле да јесу.

Олафова супруга желела је да чита о цвећу, о значењу које оно има за мештане, о причама које се у вези са њим испредају.

Књига за којом је жудела не постоји, па је решила да је напише.

Истраживала је, шетала се гренландским пољима пуне четири године; интересовало ју је и шта људи мисле. У књигу је уткала не само сваки цветак на који је наишла већ и сваки педаљ своје душе и љубави према својој земљи.

Сузе теку као снег 

Рекла ми је како су јој, када је после четири године затворила корице свог рукописа и предала га издавачу, „сузе текле као снег који пада током најгушће мећаве“. Гренландска поређења су увек у вези са снегом, хладноћом и тврдом земљом...

… и Богом, који не баца муње и громове већ своје стадо посипа снежним пахуљама.

Сада књига „води свој живот“, и незаобилазно је школско штиво на Гренланду.

Прича о Гренланду је прича о „пуној празнини“, о бескрајном недокучивом пространству које се можда не може видети, али се може осетити, као и о људима, једноставним и храбрим, пуним жеље за животом, опстанком и љубави према својој земљи.

(У следећем наставку о необичним експонатима у музеју, пешачењу по Гренланду и неочекиваном интересовању за Доналда Трампа.)