Три године су потребне да се навикнете на живот у туђини

Селидба из Србије и живот у имиграцији за највећи број људи подразумева страх од новог почетка и суочавања са чињеницом да у непознатој земљи професионална каријера почиње од нуле. У Канади, неписано је правило, одговарајући посао се пронађе три године после усељења и навикавања на ново окружење, другачији систем рада и живота.

Три године су и период за стицање искустава и препорука које воде ка добром послу. Незнатно је лакше онима са специфичним професијама или занатлијама који знају како и где да траже своје ново место. Али почетак од нуле пружа и слободу да се опробају у потпуно новим пословима.

Ванкувер је заједничка тачка за Јову, Мају, Марију и Ивана. Град у којем су пронашли своје место, неко пре 25, 20, 10 или тек пре годину дана. Мајина породица ове године слави четврт века од доласка.

Како је изгледао почетак?

„Покушавала сам да немам план Б, да не бих одустала. Тетка ме је отпратила са реченицом – 'Зашто одлазиш, тамо ћеш можда да переш судове, овде можеш да радиш оно што си студирала?' То ми је звонило у глави, зато нисам имала план Б“, наглашава Маја Лазаревић, стоматолог.

Са дипломом стоматолога, у Канади је две године трајао процес нострификације дипломе. Морала је поново да полаже „факултет у малом“. На свом „новом почетку“ радила је на смену у три ординације, често и шест дана у недељи. Данас је у својој ординацији.

„Не знате прво како ћете да прођете, а и кад прођете како ћете бити прихваћени. Долазите из мале земље, имате акценат, име. Али кад прође неко време схватите да су људи људи ако јесу и углавном буде добро“, додаје Маја.

Људи за Јову Бучера, у преводу Месара, кажу да је институција. Не може, каже, да направи довољно месних производа колико има оних који су жељни ћевапа, печења и кобасица. Његова је продавница рај за производе из домовине, али и место за размену информација које имигрантима олакшавају живот. Самом Јови није било лако када је пре 22 године са супругом и четворо деце стигао у нови дом. Машински техничар, првих осам година радио је у струци, али на терену.

„Монтирао сам панеле, секао, ишао сам од 4 до 11 навече сваки дан и кад ми је искрсла продавница, то сам купио и наставио годину дана да радим у компанији. Долазио сам овде у 6 сати, спремао фрижидере, па у фирму, па од 5 до навече опет секао месо и спремао. Није било лако, али исплатило се. Такав је живот“, каже Јово Рашковић, власник месаре.

Марија је, попут Јове, са новим животом започела и нову професију.

„Схватила сам да имам шансу за нови почетак и желела сам да се бавим нечим у чему ћу да уживам“, напомиње Марија Станојевић.

Из родне Рашке и Народне бибилиотеке Србије, у Ванкуверу је ускочила у ципеле агента за некретнине. Искуство у раду са људима било је добра основа, али да би променила посао, морала је поново у школу. Годину дана, уз малу бебу, стицала је нову диплому, и насмејала се на питање да ли јој је било тешко.

„Себе то никад нисам питала. Сигурно, ако гледаш ширу слику, да је Ванкувер један од најдинамичнијих светских тржишта. Долазе људи из целог света, велика конкуренција, али мени није било тешко. Битно је бити отворен, искрен и мене је посао и изградио овде као личност“, додаје Марија.

Врата су се, на неки начин, за Ивана, софтверског инжењера, сама отворила. Одлазак у иностранство је планирао годинама. Аустралија му се чинила далеком, за живот у Швајцарској би морао да научи немачки језик, у Америку му се није ишло. А онда је добио електронску пошту од угледне америчке компаније са позивом да им се придружи у Канади.

„У нашој струци је то често. Они јуре по Линктину људе који се баве нашом професијом, а који имају искуство. Стиже мени мејл једног дана да им треба човек као ја, и да ли би хтео да радиш за нас, и ја рекох можда. Спаковао се, отишао у Грчку на разговор са послодавцем и убрзо добио авионску карту за Ванкувер. Једно од питања које смо себи постављали три месеца пошто смо дошли је: зашто нисмо дошли раније“, наводи Иван Величковић, софтверски инжењер.

Да ли би поново одлучили да крену од нуле? 

На питање да ли би себе могли да замисле баш на овом месту, када би се вратили на почетак своје приче, сви имају потврдан одговор.

„Могла бих. Не знам да ли бих била власник ординације, да ли сам о томе размишљала, али мислим да већина стоматолога мора тако да размишља“, каже Маја Лазаревић.

„Имам четворо унучади, средили смо се, скућили, остварили смо оно што смо желели и то је то“, наводи Јово Рашковић.

„У овом тренутку имам прилично јасну представу где ћу бити у нареде две године, пет, десет година“, тврди Иван Величковић.

„Никад није касно за нови почетак, било где“, истиче Марија Станојевић.

„Боље сутра“ никоме није обећано, али, слажу се сви, доћи ће ако се у будућност гледа храбро и вредно иде ка циљу. Где год били, и какав год да вам је почетак.

Број коментара 11

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

среда, 24. април 2024.
10° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво