У Берлину те нико не чека, али и не пита зашто си дошао

„Овде на тебе нико није чекао“, рекао ми је Алберт почетком 2006, док сам му правио друштво пред улазом у Хакеова дворишта (Hackesche Höfe), комплекс који је настао почетком 20. века, а сада служи као мамац за туристе. Алберт ми је тако одговорио на питање „како је у Берлину?“.

Он је у овај град дошао пре две деценије и чини ми се да је као Шваба међу Прусима могао мени, новајлији у граду, дати понеки савет. После ове тачне, али депримирајуће констатације додао је нешто, што ми је зазвучало као обећање слободе: „Али када си већ овде, нико те не пита зашто си дошао!“

Први сусрет

Сећам се првог физичког сусрета са чудом званим Берлин. Почетак деведесетих. Почетак године. Берлин је градилиште. Прво су срушили Зид па су онда раскопали ама баш све. У новом центру људи иду по даскама и гунђају. Као да обнављају град после Трећег светског рата.

Том приликом сам посетио седиште концерна који издаје највеће немачке булеварске новине. Познаници који су студирали новинарство убацили су ме у своју екипу као падобранца. Зграда је била импозантна, из сале за састанке под њеним кровом су се видела околна берлинска градилишта и кранови све до хоризонта. Портпарол концерна, неугодно педантан и улицкан, давао је веште одговоре на разбарушена студентска питања. Цену његовог успеха у каријери наслутио сам када сам уочио да му видно дрхте руке.

То је била слика Берлина из 1994: дрхтање руку портпарола медијског концерна са чијим шефом су немачки политичари радо одлазили на пиће и кранови спрам сивог неба.

У једном берлинском кафеу, гласно сам расправљао са наводно „зеленом“ баварском новинарком о начину на који се западнонемачка елита односи према источним Немцима. У патерналистичком, па и арогантном „тетошењу“ источњака препознао сам скоро неоколонијалну увереност људи на Западу да су измислили најбољи од свих могућих светова и да други у томе имају само да их следе. Сетио сам се изреке да је рука која даје увек изнад руке која прима. На западу земље су очекивали захвалност, а на истоку разумевање за њихове биографије и проблеме.

Ти светови су се сударили усред Берлина. Ја сам, ваљда због југословенске прошлости, показивао више разумевања за источнонемачке фрустрације, док моји пријатељи из Западног Берлина нису хтели ни да чују за њих. Јаз је био дубљи него што се могло видети у еуфорији поновног уједињења.

Од штиглића до медведа

Прва адреса на којој сам провео неко време у Берлину била је у Штеглицу, старој западноберлинској четврти. И ова реч је препознатљива за словенске уши - погодили сте, то је птица штиглић или чешљугар. Лужичкосрпски назив је, рецимо, „шћигелц“. Но, нисам хтео о томе.

У Штеглицу је све било помало похабано, берлински непретенциозно. Пуно људи са свих страна света. Такав је био и „Кафе Мелани“ у којем сам те 1994. сазнао да ћу постати отац. Мада ми се син после родио у Баварској, њему је судбина наменила да гимназију заврши у Берлину и да тамо, у граду где ми се први пут најавио, остане.

Да, Берлин. Некако мој, а ипак туђ.

Берло или брло је старословенска реч. Она спава у корену имена овог града. Означавала је мочварно тло. Није ни у каквом сродству са медведом (Bär), али тако су то чуле уши германских досељеника који с временом постају доминантни. Када је словенска реч прошла кроз германско грло, настао је немачки наратив о именовању града, по којем је медвед заштитни и хералдички знак.

Није то усамљен пример. Река Панке је дала име градском округу на северу – Панков, што у свом првобитном, словенском значењу има везе са пупољком.

Разбијена целина

Берлин не можете да видите као целину. Чак ни из авиона. Вероватно јер је то град са највећом површином у Европи. Или са једном од најспектакуларнијих и најмучнијих историја на континенту. Онда не би било фер да се правим да је за мене Берлин округао и цео. Он је шарен и фрагментизован, понекад раздробљен, понекад слепо нагомилан. Тај град је збир парчића поломљеног огледала, које су после сваког историјског краха поново произвољно састављали, али ни огледала ни одрази у њима никад више нису били исти.

Ако у овом граду тражите себе, и ваш одраз у огледалу биће изломљен неонима, надземним и подземним вагонима што тутње, плочницима који су шири од главних улица неких градова у Европи. Замислите тек када лети зазелени 440.000 стабала у граду.

Можда би се требало присетити хладноратовског, подељеног Берлина. Источна половина била је реал-социјалистичка, а западна острво „слободарског капитализма“. Ту није било обавезног фајронта у разумним вечерњим сатима, ни обавезног служења војног рока као у остатку западног дела земље. Овамо су бежали пацифисти, неприлагођени креативци, битници и пробисвети. У граду су неко време живели Дејвид Бови и друге чувене белосветске рок-скитнице.

Немачки битнички песник Јерг Фаузер је седамдесете у Западном Берлину описао овако:

између хрпа смећа код улице с курвама
одмах ту Свингл сингерси певају
једну ствар од Баха, августовска врућинчина,
лош осећај као после слабе цигарете
или макробиотичког колача од јабуке, доле
макар гастарбајтери кувају гулаш

На источној страни

Све што сам знао о граду из књижевности, музике или филмова није ми превише користило када сам дошао у њега. Небо над Берлином, филм чувеног режисерско-сценаристичког двојца Вендерс–Хандке, није метафора Берлина. У њему је Берлин метафора човекове неизлечиве сете.

Роман Берлин Александерплац Алфреда Деблина из доба Вајмарске републике најпознатије је књижевно дело о Берлину. Једна фасада медијске куће на Александерплацу донедавно је имала цитате из тог романа као украс. Последњи пут кад сам туда пролазио, више није било Деблинових реченица. Само промена је у овом граду поуздана.

Ерих Кестнер је 1931. записао сведочанство о нешто другачијем Берлину, остављајући драстичније слике: „На истоку станује злочин, у центру лоповлук, на сверу беда, на западу разврат, а на свим странама света живи пропаст“. Девет деценија након тог записа ово није сасвим тачно. Али ни сасвим погрешно.

Берлин који више не постоји

Јерг, песник којег сам упознао у западнонемачком месту где је умро Хајнрих Бел, јер смо у тамошњој задужбини обојица имали књижевну стипендију, водио ме је средином деведесетих кроз свој крај, Димитровштрасе. Ишли смо од локала до локала, у сваком трзнули само по једну-две жестине. То је био Берлин источнонемачке, анархистички расположене књижевне авангарде, свет на самрти.

За неколико година ће све сиве фасаде заблистати, локали утопијских социјалиста, анархиста, песника и музичара постаће азијски имбиси, турке ашчинице, нашминкани псеудоалтернативни локали за средњу класу.

Пренцлауер Берг, четврт о којој је реч, постаће оно што је у западном делу града одавно био Кројцберг – бивша авангарда, креативна негација претворена у профитну иновацију, митска жвака за туристе.

Ни улица се више не зове по бугарском комунисти Димитрову. Упркос противљењу становника четврти и локалних политичара, тадашњи демохришћански алфа-мужјак задужен за обнову на нивоу града напросто је прецртао име улице и дописао ново – Данцингерштрасе (Гдањска улица). Такво понашање ће имати унутрашњеполитичку цену.

Једног Првог маја сам се возио трамвајем према центру. На Тргу Уједињених нација су ушла два младића, од 17, можда 18 година. Средњег раста, мршави, плави. Причали су тихо, уљудно, на берлинском дијалекту. Тек кад су излазили „код Алекса“ видео сам да имају припремљене фантомке и шлемове. Трг се већ пунио хиљадама таквих младих људи који ће се током дана ритуално сукобити са полицијом. Али крв на улицама ће бити права.

Мој Берлин

Преселио сам се тада, 2009, у потпуности у Берлин. Дете ми је тамо пошло у школу. Почео сам да се дружим и излазим. Живео сам у десетоспратници у Молштрасе, надомак Александерплаца. Свако јутро сам по вруће погачице ишао поред „Светског сата“ на којем је угравирана и удаљеност од Београда.

За туристе су „Црвена већница“ и телевизијски торањ „Алекс“ били атракције, за мене место које избегавам због гужве. Свакодневно сам ишао на курсеве енглеског дуж Алеје Шонхаузер. После сам у Београду упознао руско-немачког писца Владимира Каминера који је урнебесно писао о тој улици.

Берлин је увек вишезначан. Пре него што похвалите архитектуру Франкфуртске алеје морате макар знати да се она звала Стаљинова алеја. Пре него што кажете „каква импозантна грађевина“, проверите да ли је настала после 1933. а пре 1945. године. Све то овде постоји једно преко другог.

Ипак, овај град се толико силно променио у последњих неколико деценија да је луцкаста свака помисао да је континуитет могућ на било који начин, осим преломљен кроз иронију.

Нико се не пита где си

Долазим до краја, а да заправо нисам ни почео причу о мом Берлину. Шта недостаје овом тексту? Један чаробни тренутак у португалском локалу на Боксхагенерплацу. Други чаробни тренутак на пијаци на Винтерфелдплацу. Бескрајни низ посебних тренутака.

„Хрислам – религија будућности“ – графит на једном зиду у Кројцбергу. Мрачни погледи уличара у Ведингу. Моје узбуђење пред сликом Георга Гроса Стубови друшта у Новој националној галерији. Блистав дан у пивској башти изнад језера у Потсдаму. Историјска језа у вили у којој су на нацистичкој конференцији одлучили да убију све европске Јевреје. Пиво које се пени за столом у Алеји кестенова. Човек маше југословенском заставом пред Брандебуршком капијом. Парови играју танго у врелој ноћи крај реке Шпреје.

Мраз на прозору, а иза њега Берлин под снегом, у бескрај. Овај град је као крупна пахуља која ниоткуд бешумно пада кроз време – у целом свемиру не постоји још једно овакво место.

Напокон, имам и ја нешто да додам оној Албертовој мудрости која вели да у Берлину нико не чека баш тебе, али кад си већ ту нико не пита зашто си дошао.

И када одеш из Берлина, тамо се више нико не пита где си.