Да ли бисте платили карту да посетите село у коме живи 20 мачака и 12 људи

Посебност Чивите ди Бањоређа чини и њен положај на стрмој литици, која је кањоном одвојена од оближњег града Бањоређа. Једину веза представља 366 метара дуг пешачки мост који се уздиже изнад провалије, смештен тако да се с њега прилази тачно до зидина које окружују село.

Међутим, оно што Чивиту чини истински јединственом јесте и то што је, вероватно, једина дестинација у Италији која је намерно промовисала прекомерни туризам и искористила га за добробит села.

Село које жели да живи

Чивиту су већ почели да називају "la città che muore" или село које умире. Налази се у регији Лацио, на два сата вожње, северозападно од престонице Рима. Будући да се налази на веома ерозивном подручју претрпело је до сада више серија урушавања у којима су се поједини делови села одвајали и падали у кањон, и на крају га од некадашњег града претворили у готово напуштено сеоце.

Током времена, већина становништва преселила се у оближњи Бањоређо, који је некада био спојен са Чивитом, па их је земљотрес из 18. века раздвојио. Мост који је повезивао ова два места већим делом су уништили нацисти током Другог светског рата и становништво је затим почело убрзано да се исељава. До 1990. године село је постало практично напуштено.

„Чивиту је увек пратио тај сукоб с природом. Али данас, ово место зовемо‚ 'село које жели да живи‘“, каже за Си-Ен-Ен, Маурицио Роки.

Очигледно када нешто платите, то вам више значи

Током 2013. године, тадашњи градоначелник Бањоређа, Франческо Биђоти имао је план. Подстицао је одржавање уметничких манифестација и културних фестивала у намери да привуче, првенствено Римљане, жељне да за викенд побегну из града. Иако је туризам напредовао, ипак није био задовољан.

И тако је, не уважавајући препоруке својих саветника, донео одлуку да уведе таксу за туристички улазак у село. Иако плаћање уласка углавном одвраћа туристе, Биђоти је веровао да ће, ако уведе наплату улазница за прелазак преко моста који води до Чивите, код људи појачати жељу да управо зато посете то место. Тако је уведена карта по цени од један и по евро за улазак у село.

Наравно, није се радило само о новцу. То је такође био маркетиншки трик – и успело је.

„Телеђорно 1, једна од главних италијанских ТВ станица, направио је извештај о томе и више људи је почело да долази. Онда је једна станица у Француској пренела ту вест и још више људи је почело да долази“, објашњава Биђоти.

Догодило се нешто потпуно неочекивано

Током сезоне 2009/10. ово и шест околних места посетило је око 40.000 туриста, али осам година касније, милион људи је посетило само Чивиту, од чега су половина били Италијани, а половина странци.

„Догодило се нешто потпуно неочекивано. У земљи попут Италије која је епицентар прекомерног туризма, где је свакодневни живот становништва потпуно загушен поплавом туриста, на феномен прекомерног туризма гледало се искључиво као на нешто негативно. Све док се није догодио феномен - Чивита“, наводи Биђоти који је данас руководилац покрета за развој туризма у целој области.

Наглашава да се живот мештана значајно поправио захваљујући туризму. Новац зарађен од улазница чија је цена 2015. године повећана на три евра, а 2018. на пет, значајно је допринео препороду локалне инфраструктуре, те је Бањоређо постао први град у Италији који је своје становнике ослободио од локалних пореских обавеза.

„Што је још важније, пораст туриста довео је и до развоја локалне економије. Отворени су бројни хостели, преноћишта, пицерије, више од 400 новозапочетих предузетничких подухвата у Бањоређу је покренуто током 2019. године, тако да је стопа незапослености са 10 опала на само један одсто“, с поносом истиче Биђоти.

Како да квантитет прерасте у квалитет

И док туристички приходи можда побољшавају живот у Бањоређу, неки од 12 становника Чивите мање су одушевљени због своје новостечене популарности.

„По мени је ово сада превише људи", каже Сара ди Грегорио, која живи у близини, али ради у селу. „То је економски исплативо, али има много посетилаца и то оних који само дођу да се сликају и оду, што баш не доприноси локалној економији“, додаје Сара.

Туристички оператери позиционирају Чивиту као савршену успутну станицу између Фиренце и Рима. Неке туре кроз Италију омогуће туристима довољно времена да пређу мост, сликају се и купе сувенир, а затим се врате у аутобус, понекад чак, и без одласка у село. Остали туристички радници приређују једнодневне излете из Рима до Чивите и оближњег Орвијета.

Биђоти признаје да већина туриста „не остане јако дуго и не троши много“, зато обећава да ће његов следећи задатак бити да се са квантитета пређе на квалитет, то јест, да се нађе прави баланс.

Већ се уводе неки садржаји који треба да привуку другачију врсту посетилаца и смишљају начини како да се туристи распореде по целом региону. Број посетилаца се већ стабилизовао током 2019. на око милион, мада је до тада непрестано растао. Но, не планирају да уведу ограничење броја посетилаца.