Читај ми!

Милан Стронгмен: Мој излет у Дубаи, бојао сам се ракета, а убише ме киша и клима

Лако је рећи „ми Срби смо навикли на бомбардовање” или оно „Канађани се препали, а ја ништа”, али то баш и није тако. За четири дана, колико сам био у Дубаију, почетком јануара 2020, Иран је прогласио Дубаи легитимном метом, оборен је украјински авион са 176 путника и десиле су се хиљадугодишње поплаве које су паралисале овај пустињски град. Солидно узбуђење за једног путника намерника.

Да кренемо редом.

Пошто немам минимум два потребна квалитета да будем фешн блогерка (нисам женско, а нисам ни згодна), одлучио сам да будем травел блогер кад порастем. У међувремену сам онлајн тренер, али то је посебна прича.

Летимичним прегледом крштенице лако се утврди да сам одрасô човек, барем по годинама, а с обзиром на то да нисам фешн блогерка, испада да сам травел блогер.

Специјалка ми је да нађем карте за далеке дестинације за 10 до 20 евра.

Радовао сам се свом следећем путу, заправо турнеји по Блиском истоку и Европи 21. јануара, када ми је у пун распоред упао пут за Дубаи.

Први лет, раније испланиран, био је за Аман, главни град Јордана, 21. јануара.

План је био да на свака три дана мењам локацију и будем у Дамаску, главном граду Сирије, Бејруту, главном граду Либана, па после Кипар, Малта, Сицилија... релативно неинтересантно за овај текст „На нишану ракета“.

Када ти Трамп „закува“

Заплет почиње када сам, изненада, добио позив да држим предавање младим тренерима у Дубаију, а Американци убили ракетом испаљеном из дрона иранског генерала за кога западни медији тврде да је био вишегодишњи инспиратор разних мини-оружаних сукоба.

Он је „торпедован на мртво“ на територији Ирака, па је Иран најавио одмазду.

Американци су рекли да у случају одмазде окрећу потенциометар употребе силе, не на 10 него на 11.

Дубоко загледан у ризике свог одласка у Јордан, Сирију и Либан, нисам ни сматрао да је Дубаи део приче све док, по слетању на аеродром Ал Мактум у Дубаију, на Твитеру нисам прочитао да је Иран прогласио Израел и Дубаи легитимним метама у случају да са њихових територија полете америчке летелице које би бомбардовале Иран.

Иако бих 'ладно могао, да глумим хероја, сада док у предвечерје дочека српске Нове године, у топлом Стронгмен офису пијуцкам пиво и сређујем утиске након овог стресног путовања, ипак ћу признати да ми није ми било пријатно, заиста.

Мој долазак у Дубаи је био део Јутјуб пројекта „Као Стронгмен“, у коме износим своје ставове, махом путујући по свету.

Подесило се да смо, а да ја то нисам знао, летели „Визеровим“ авионом баш посред зоне где се спајају негостољубиви рељефи Ирана и Ирака.

Лежерност без покрића 

По слетању, као што и доликује, набавио сам дата-картицу за интернет и изашао са ортацима у неки клуб на врху једног од многобројних облакодера. 

Ја не бих био ја да се нисам сликао и таговао. У само 45 минута неактивности на друштвеним мрежама, негде око другог пива, стигло ми је на десетине порука да се пакујем и палим из Дубаија.

„Бре, што су ови моји ортаци са Твитера неки плашљив свет...“, помислио сам, а врло могуће и изрекао међ’ својим Дубаи-ортацима.

Летимичним прегледом „лајне“ укапирао сам да је ситуација на линији Америка–Иран ескалирала и да је, након америчке ликвидације Солејманија, Иран „ископао ратну секиру“ спреман да њоме завитла...

И то баш у правцу Дубаија, који је проглашен легитимном метом у случају да Амери полете одатле.

Био сам слободан да јавим колегама на Твитеру да је ситуација у Дубаију лежерна и да никог није брига за претње.

И мени је то заиста тако изгледало.

Са тим уверењем сам се успавао.

Беж'те ноге

Ујутру, на кафи, сазнам да су се наши пријатељи од синоћ, Канађани, уписали на списак за евакуацију, при својој амбасади, а такође и двоје Енглеза.

Иако ми је заиграло оно „ми Срби смо навикли на бомбардовање...“, нисам га изговорио.

Забринуо сам се. Поруке упозорења да се евакуишем давно су премашиле број 50. Сви су моју ситуацију схватали озбиљно од јуче, а ја сам им се одсабајле прикључио.

Вест да је украјински авион пао над територијом Ирана и да Иранци не желе да аеро-форезничарима предају црну кутију, никако није допринела мом добром расположењу.

За два дана треба да летим истим тим коридором где је, необјашњиво, нестао са радара путнички авион са више од 170 путника и чланова посаде.

Да будем искрен, гледао сам да уместо према Европи летим дубље према Азији, па да се враћам касније, макар путујући око света, не бих ли избегао Иран који је по површини пет пута већи од Немачке.

Док се ово дешавало, ја сам снимао за свој канал омиљене туристичке атракције размишљајући да ли сам баш на месту првог удара.

Ко би рекô чуда да се десе 

Док сам био на 150 метара високом Фрејму, композицији двеју високих зграда спојених мостом са стакленим подом, поглеђивао сам у облачно небо и уверавао себе да је Бурџ Калифа боља мета.

Преко апликације налик на нашу Car:Go, узео сам ауто да бих, што каже песма, био кадар стићи и утећи.

На ветробранском стаклу плавог „кантримена“ појавиле су се прве капи кише док сам ишао да ка Бурџ ел Арабу, оној згради у облику једра на чијем се хелидрому играо тенис у некој реклaми.

Одушевљење јер сам убо један од два дана у години кад пада киша у Дубаију напустило ме је два сата касније.

Било ми је интересантно да снимим и онај епски ски-комплекс у затвореном постору и док сам се извлачио са паркинга из Mall of Emirates и ушао сам у олују.

На радију сам чуо да је ово незапамћени пљусак, а касније сазнао да су ово кише које се десе једном у хиљаду година.

Мало гуглања и сазнао сам да Емираћани „сидују“ (хране) облаке специјалном смешом да би их натерали да пусте сузу.

Изгледа да су се прекомбиновали са количином супстанце којом кондензују облаке у кишу.

Помрачење Дубаија 

Испоставило се да је канализација за атмосферске падавине калибрисана на 12 цм по метру квадратном и ништа преко тога. А ово је био потоп.

Саобраћај у колапсу. Кретао сам се по мини-језерима. Гаража зграде у којој ми је гајба била је поплављена.

Из поломљене канализационе цевке, која ваљда скупља воду са горњег нивоа гараже, куљао је поток уз гласно шиштање.

Срећом, ауто је осигуран, а ја на 38. спрату.

Направио сам еспресо, сео у фотељу са панорамским погледом и гледао највећу зграду на свету, Бурџ Калифу, како ми нестаје из вида у налетима олује.

Изненада се толико намрачило, ветар је био толико јак да се моја Индекс зграда љуљала.

Узгред, у Дубаију инжењери имају обичај да макете ових високих зграда тестирају у аеродинамичном тунелу, где, пратећи млазове димом обојеног ваздуха, подешавају углове елемената зграде како би спречили вртложење које може да изазове оштећења, па чак и рушење зграде.

Љуљање зграде и фијук ветра су ми скроз склониле фокус са најављеног рата са Ираном.

Успавао сам и сањао да заглављен на корпи жичаре надомак Панчићевог врха и чекам да дође струја, псујући невреме и минус 28.

Заборавио сам да искључим климу и нисам се покрио па сам премрзао.

Пробудио ме је тмуран дан и „промрзлине“.

Не веслајте у „ферарију“

Твитер јавља да су Иранци случајно оборили авион. Оборили авион. Случајно. Ракетом. А ја сутра летим.

Туш, кафа, теретана и седање у „кантримен“, који је иначе мини-џип, односно СУВ, како кажу ови ауто-блогери.

Возио сам се по граду и снимао напуштене „ролс-ројсове“, „тојоте“, „ферарије“... заглављене у дубокој води.

Неупућени у то да ауто-електроника може да има кратак спој од воде, власници су покушали да својим скупоценим мезимцима глуме глисер.

Најмањи квар је лом предњег спојлера, а видео сам и комшију коме је водао ткинула пола скупоценог „ферарија“... А можда се и сударио.

Од снимака које сам добио од локалних ортака издовојио бих два.

На једном, фини господин у традиционалној дугој одежди сурфује закачен на неки велики џип, да би се испоставило да је господин заправо госпођица.

Сличну ствар је својевремено урадио мој омиљени јутјубер Кејси Нестат, возећи борд у ноћи снежне олује на Менхетну.

А на другом снимку су потопљени аутомобили са водом до пола волана и човек који на арапском објашњава како је до тога дошло. Или, што би наши млађи рекли, "киша брт".

Наоколо ближе 

Доказ да је фрка око обарања украјинског авиона на тлу Ирана озбиљна безбедносна претња је изненадно преусмеравање авиона „Визера“, од Софије ка Кипру, где смо допунили гориво, како кажу, због наше безбедности.

Уместо правом линијом, летели смо три и по сата дуже.

То авио-компаније не раде без преке потребе.

Ретко аплаудирам пилоту када слети авион, али овога пута сам се придружио овацијама путника. Нисам био сам у својој параноји да ће нас Иранци оборити.

Генерално, у само четири дана имао сам задовољство да будем део панике око иранског бомбардовања Ирака, хиљадугодишње кише са поплавама као и конспиративног преусмеравања авиона ка аеродрому у Ларнаки.

Да не заборавим да ми је на путу из Ниша ка Софији ауто имао напад астме и морао је да буде остављен на неком дивљем паркингу па сам дошао на аеродром ауто-стопом.

Све у свему, једна јака авантура са хепиендом.

На мом каналу „Као Стронгман“ на Јутјубу можете да пратите моје путовање на три континента за само 164 евра.

Број коментара 10

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 18. април 2024.
9° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво