Креативност Београду враћа пољуљано самопоуздање

Џинан Браунел сматра да су остали градови источне Европе последњих година привукли доста пажње, али да је српска престоница неоправдано остала у сенци.

Како самa каже, у Београд се заљубила много пре него што се заљубила у Србина који ће јој постати животни сапутник. Сада су јој се те две љубави стопиле и преплеле.

Преносимо превод њеног текста објављеног у магазину Конде Нест Травелерс.

„Српска престоница није нарочито упечатљива на приви поглед. Када сам пре 15 година први пут као новинар дошла у Београд, није на мене оставио позитиван утисак. Али током година и више долазака, ствари које раније нису успеле да ме шармирају – ствари које нисам могла да разумем – сада су постале део мене и питам се како сам могла да живим без њих.

Бруталистичка југословенска архитектура Новог Београда која ме дочекује на путу са аеродрома, неочекивани Музеј афричке уметности у резиденцијалном делу града, на Сењаку, величанственост Земуна, који је некада био у саставу Аустроугарске монархије, духовитост и умешност уличних графита. Мирна, шумовита Ада Циганлија, или Скадарлија, место где се увек радо изгубим разгледајући чудне занатске рукотворине по излозима, све је то благо које сада припада и мени.

Јер, ако је Београд замршена слагалица, онда је он ручно рађена и истински српска слагалица. Вероватно највише очарава његов јогунасти дух, који већ видно мења његов данашњи изглед. Нови талас занатлија, уметника и дизајнера реинтерпретира делове београдске слагалице, враћајући јој национални идентитет и подижући свој град изнова.

Калдрмисане уличице које окружују зграду у којој сам се венчала, воде ме на истраживачко путовање. Неугледне степенице кроз пролаз ишаран графитима – као кроз споредни улаз – уводе ме у нове необичне светове. Недалеко од зграде изграђене у сецесионистичком стилу, куће славног математичара и проналазача, Михаила Петровића Аласа, боје кафе и менте, на Косанчићевом венцу, делу града који су некада насељавали Келти и Римљани – у сутерену проналазим 'Макадам'.

Милена Раденковић, отворила је ову концептуалну радњу у улици у којој је одрасла. Страст према рукотворинама њене домовине заокупила ју је 2011. године, када се вратила у Београд, са студија економије у Лондону и Милану. Кренула је на двомесечно путовање по Србији у потрагу за заборављеним занатима, за ћилимима које ће претворити у јастучнице и ручно плетеним корпама од трске са севера Војводине. Концепт на коме је заснован 'Макадам' је помогао и да се од изумирања сачувају многи традиционални предмети и да се учине видљивијим заборављени уметнички занати.

'Већина занатлија је веома стара и мисле да се не треба прилагођавати 21. веку', објашњава ми Милена Раденковић док седимо у суседном бистроу. 'Али данас се цео пословни модел производње луксузне робе заснива на занатској производњи. А ми у Србији то јако добро радимо', истиче Милена.

Углачани бетонски зидови на којима висе њени омиљени ликови, од Шарлоте Ремплинг из филма Ноћни портир до Лемија из 'Моторхеда', окружују бар са традиционалним дрвеним столицама на које су положени црвени јастучићи, а на понуди су српска вина и различите врсте воћних ракија. Викендом, уметници, музичари и студенти оближњег факултета уметности који се овде окупљају, целу ноћ проводе раштркани по многобројним кафеима. Енергија која влада овим простором је сирова и готово опипљива.

Овај крај је постао београдски Монмартр – енклава пуна галерија, бутика и ресторана. Одмах иза угла налази се вегетаријански ресторан, 'Мандала', у коме се храна припрема од органски гајеног поврћа. Овај ресторан је апсолутно пионирски подухват у земљи у којој је месо обавезни састојак сваког оброка.

Када се настави даље, улицом Кнеза Симе Марковића, која води до тврђаве изграђене 279. године пре нове ере, на ушћу Саве у Дунав, налази се још једна концептуална продавница која дефинише нови идентитет Београда. Модна креаторка Ана Љубинковић, АБО и 'Римејк' чине трио брендова одевних и кућних потрепштина са заједничком естетиком. АБО производи ручно израђене ципеле, док 'Римејк' продаје старински порцелан са новом наменом као и савремено дизајнирани есцајг по којем су угравиране бунтовне поруке које се могу прочитати на уличним графитима.

Власнице 'Римејка', бивши костимограф Јована Божовић, и уметница словеначког порекла, Антеа Аризановић, верују да је град напокон успео да поврати своје пољуљано самопоуздање. 'Људи који овде живе много путују и када се врате питају се зашто то не би могло да постоји и у Београду', каже Божовићева. Аризановићева се преселила у Београд јер мисли да је ово најинспиративнија средина на Балкану. 'И раније су људи имали добре идеје, али нису покушавали да их спроведу у дело, али сада су скупили храброст', верује Антеа.

Док су становници других, већих, културних центара Европе утонули у политички цинизам, носталгично се сећајући бољих времена, људи које данас упознајем у Београду делују веома оптимистично и окренуто будућности. 'Београд је ренесансни град', каже уметница Марта Јовановић, која живи на релацији између Њујорка, Рима и Париза. 'Не фирентински ренесансан, већ ренесансан зато што има снаге да се увек подигне из пепела упркос турбулентној историји', сматра Марта.

У Београд сам први пут дошла 2004. године, пет година пошто је НАТО бомбама натерао Србију на нелагодну предају на Косову, због прогона етничких Албанаца у јужној покрајни. За оне који се не разумеју у нијансе балканске политике, за очекивати је да мисле да су Срби дежурни кривци. Али пошто дуго пратим овај пост-конфликтни регион – брзо сам увидела да у ратовима који су уследили после распада Југославије 1990. године ни једна страна није невина. Када сам први пут дошла у Београд деловао ми је обесхрабрено и исцрпљено. Огроман постер са ликом Слободана Милошевића, који се већ налазио пред судом у Хагу, висио је изнад седишта његове партије недалеко од централне пешачке шопиг зоне.

Београђанима је већ досадио овај наратив као једина историјска референца на њихов град. Истичу да је град преживео и римску и турску окупацију, као и нацистичко бомбардовање током кога је, између осталог, уништена и зграда Народне библиотеке Србије, чији темељи и данас стоје као подсетник на овај ужасан догађај.

Често се заборавља богата културна и уметничка историја Београда, извор инспирације и поноса за многе младе становнике, али којој они тек од недавно имају приступ. У септембру је одржана ретроспективна изложба уметнице перформанса Марине Абрамовић – њена прва самостална изложба у родном граду после 40 година – у Музеју савремене уметности, модернистичком здању у мирном, шумовитом делу Новог Београда које је скоро целу деценију било затворетно због реновирања.

Управо су Марина Абрамовић и остали српски уметници перформанса допринели да Београд доспе на светску мапу савремене уметности касних шездесетих и раних седамдесетих година. Данас је она једнако важан национални симбол као и Никола Тесла – научник и проналазач чији је Музеј смештен у вили у резиденцијалном делу Врачара.

Народни музеј, који је такође, био затворен 15 година, отворен је тек прошле године, што значи да је читава генерација Срба пропустила да види 400.000 уметничких дела Тицијана, Каналета, Матиса, Реноара и Шагала. А можда је управо ова културолошка црна рупа подстакла београдске креативце да започну независне пројекте, као што је КЦ Град, некомерцијални простор у Савамали у коме се одржавају изложбе, концерти и предавања, и 'Перформанс хаб' - школа и уметничка платформа коју је основала духовна наследница Марине Абрамовић, Марта Јовановић.

Београд има и значајна имена у свету моде. Роксанда Илинчић, која живи у Лондону, најпознатији је представник, али бројни признати креатори су удружили снаге у намери да установе српски модни бренд, сместивши се у упадњиво неугледном и запуштеном тржном центру у близини Теразија. Александра Лалић је освојила бројне нагаде у Србији за своје хаљине драматичног кроја, одела и капуте који су скоро уметничка дела. 'Београдски модни стил делује еклектично као и сам град', каже ми Александра. 'Користимо више боја и дезена него северноевропске земље', додаје.

Нешто романтичнији је атеље 'Силк фор Бреакфаст', смештен у стану на другом спрату на Дорћолу у коме купци могу да се испруже на француски лежај. Они по мери израђују лепршава свилена кимона, смокинге, панталоне и хаљине, потпуно домаће производње. Веома висок квалитет израде омогућава им блиска повезаност која влада међу овом заједницом. Једана од власница, Дарија Стојковић, каже 'Овде је много лакше спровести нешто од идеје до реализације, јер сви наши брендови сарађују. Тако да је лако наћи радионицу која ће вам нешто израдити, а чак и када хоћете нешто друго, изаћи ће вам у сусрет и поронаћи ко то може да изведе'.

Занатлије, уметници, обућари и пекари, сви се осећају као део складне породице. Недалеко одавде је 'Доколица', весео кафе који радо посећују београдски интелектуалци. Оронула обућарска радња стара 50 година смештена је одмах поред алтернативних места за излазак као што су 'Homa Bistrot' и 'Од уста до уста'. Ипак, 'Iris New Balkan Cuisine' ресторан ми је највеће и најдраже гурманско откриће. Смештен је у потпуно неупадљиву стамбену зграду недалеко од Савамале, дела града који се драматично мења изградњом контроверзног насеља 'Београд на води' (Belgrade Waterfront) у коме ће идуће године бити отворен највећи шопинг центар на Балкану. Интиман ресторан који ради само три дана у недељи, деконструише традиционална јела, као што је, на пример, сарма (млевена свињетина умотана у купус).

Свежи, органски производи могу да се нађу широм Србије, а свака породица се поноси својим оригиналним, тајним рецептурама за производњу домаћих џемова, ракије и ајвар. Београд има и смарт ресторане – 'Салон 5', 'Бистро Мали пијац' и 'Langouste" – подижу стандарде домаће кухиње.

После деценија социјализма и санкција Срби неће да бацају новац на шминку и имиџ. И управо у томе је шарм Београда – неуглађеност, несавршеност, али искреност, аутентичност испуњена душом.

Хотел 'Square Nine' урађен по пројекту бразилског архитекте Исаја Винфелда, није више једини бутик хотел у граду, али је и даље институција. Његове модернистичке кожне фотеље су временом излизали познати глумци, уметници и политичари. Ту је и хотел 'Saint Ten' који је недавно стекао репутацију једног од 'најпаметнијих' хотела у граду. Налази се недалеко од цркве Светог Саве, катедралне цркве посвећене оснивачу Српске православне цркве и Музеја Николе Тесле.“