Када се помешају храброст и истрајност, добије се успешан посао

„Знате како је пре рата било. Најјачи мајастори београдски окупе се на једном месту и полаже се испит два-три дана. Прави се ципела од нуле, отпочетка. Добијете парчиће коже и правите све. Кад се то заврши седну мајстори и испипају је, погледају је све. Е, тако се добијало место у Београду за радњу“, објашњава Игор Сухенко.

Данас на ове олакшице обућари не могу да рачунају. Рачуница се углавном своди на то како опстати, а тек најхрабрији размишљају о покретању овог заната. Игор Сухенко се још пре скоро три деценије залетео у посао прављења обуће, али се и даље труди да у њему и остане. Претежно самоук, занат је покушао да испече код обућара пред пензијом.

„Морао сам да победим и неке његове, мислим ја бих то назавао, заблуде с моје тачке гледишта, зато што није хтео да ми пренесе неке ствари које су мене интересовале. Говорио је да је то беспотребно, да то нема потребе радити, нећу моћи то да наплатим, али мени та наплата није била битна у тим тренуцима“, додаје Сухенко.

Међутим, како је време одмицало, а Игор се усавршавао, схватио је да му овај посао осим уживања доноси и зараду. Ради искључиво по наруџбини, понајвише мушке ципеле. Познат је по томе да на њему својствен начин воли да експериментише са необичним материјалима.

„Сама та кожа која је таква да се ради из парчета да се нешто не сецка да се не украја и тако даље. Нити да се буши и украшава додатно. Само је треба истретирати добро и испоштовати је као материјал који се тешко добија“, наглашава овај креативни мајстор.

Можда до материјала тешко долази и сналази се наручујући га из иностранства, али оно што му олакшава посао јесте помоћ коју има. Ретко када је Игор сам у радионици. Друштво му прави његова супруга Маја која је иначе вајарка. Она је задужена најпре за израду скица, али је временом савладала све тајне обућарског заната тако да равноправно учествује у изради ципела. Па чак, када је реч и о прављењу најзахтевнијих и најелегантнијих ципела, попут оних од коже крокодила, змије, раже или ноја.

„На пример, нојева кожа, она има доста меса на њој са друге стране, са наличја. Тако да то вероватно да то не раде сви, ја то прво ручно, почупамо моја супруга и ја да се дође до танког слоја коже и обично то подлепљујемо неком другом кожом“, напомиње Игор.

Парадоксално или не, Игорове муштерије су углавном из иностранства. Иако делује чудно да неко купује ципеле на даљину, објашњава нам да се тај проблем превлада најпре тако што му муштерија пошаље цртеж стопала, меру прстију и риса.

„Тако да сам онда видео да је добар начин да ми уз тај цртеж пошаљу и стару ципелу, и кад то стигне и упоредим видим да је некад промашен цртеж, али имам ципелу да проверим“, додаје Игор.

Временом је проверио и да су ручно рађене ципеле све више на цени, и зато верује да занат има будућност. Томе посебно доприноси поплава неквалитетне робе.

Међутим, да би се занатлије одржале у послу, сматра да би држава требало да обезебди повољније услове предузетницима. Не баш као на почетку прилога, обезбеђивањем локала, али нижим закупом свакако.