Рабаџијски занат – само за најупорније

Из златиборске Јабланице поглед сеже и до врхова Дурмитора. Центар села, у којем се лети одржава сеоски вишебој, краси и дрвена скулптура, слична оној у центру најпосећенијег туристичког центра.

На Златибору је скулптура урађена на основу фотографије из прошлог века. А ова у Јабланици по рабаџији који је још ради.

„Па жив сам и здрав сам, хвала Богу и прав. А дигли ми ови Туристичка организација неки спомен дрвени, што је занимљиво“, каже Милојко Удовичић Шиш, рабаџија са Златибора.

Четири деценије Милојко је рабаџија. Најтеже је зими када по снегу и мразу до шуме пешачи и по неколико сати.

Тек тада започиње превлачење балвана, а упркос умору, кући се враћа истом стазом.

„Снијег пада, китина за врат, волови мокри. Ето да би се тај неки динар зарадио, да се преживљава. Море да се живи и без овога, али ето, ми смо то тако научили“, додао је Милојко.

Међу млађим рабаџијама је његов колега Милан Дидановић, са којим ради по шумама и дели промене годишњих доба. Недавно су на тридесетак метара имали близак сусрет са медведом.

„У, како сам га угледао, ја сам стао. Стао је и он, глава је порасла ко Торник наш, што каже. Кажу ко наш Торник, е после смо увикли. Имамо неку штенад, за нама иду. Кад су штенад уз волове, медвед је туј близу, а чим штенад малко крену по овој шуми, траже зеца, тамо вамо, нема медведа“, испричао је Милан Дидановић Креја, рабаџија са Златибора.

Песмом и хумором кажу терају умор, а са Златибором у срцу, вредно раде.