Посао иде добро, да куцнем у дрво

Док нам у својој радионици објашњава да већину машина које је купио и данас раде, притом куцајући у дрво "да не урекне", Александар Угрешић не може да сакрије осмех на лицу. И то зато што је дрво свуда око њега.

Још као дечак од дрвета је правио праћке, играчке, кућице за псе и мачке, замишљајући да једног дана израђује много озбиљније ствари.

„Рекао сам себи када будем успео да конституишем неки бизнис који ће ми доносити довољно новца и времена да могу овим да се бавим из љубави, онако опуштено, бавићу се производњом намештаја и дизајнирањем намештаја“, каже Александар. 

У томе је успео пре шест година. Оно што приходује у сопственој фармацеутској производњи улаже у дизајнирање и израду намештаја. Присећа се како је ушао у тај посао.

„Јако је тешко јер не знаш ни шта треба да купиш. Ја нисам завршио школу за обраду дрвета, али цео живот нешто радим са алатима и знам пуно о алатима и у разговору са старијим столарима сам сазнао како, шта и где. И куповао машину по машину, тако да сам релативно брзо купио целу радионицу", објашњава предузетник.

У радионици је данас запослено пет мајстора. Услужно се ангажују и сарачи, тапетари, челичари. Сви они спроводе у дело оно што Александара осмисли. И он само влада појединим деловима израде. Зато врло добро зна да папир све трпи и да је за намештај који не изгледа једнако из свих углова важан компромис између дизајнера и мајстора.

Иако на први поглед изгледа да је најтежи део посла израдити овако необичан комад намештаја, па и пронаћи сировину за њега, Александар нас уверава да је ипак највећи проблем пронаћи доброг занатлију. А њих је у Србији све мање.

„Дрвопрерађивачка школа је школовала два човека у задње две-три године и млади заиста немају појма колико је ово племенит посао. Зато користим прилику да позовем људе да схвате да бављење једним овако мајсторским послом може да буде економски врло добро“, тврди Александар.

Kолико је за њега овај посао економски исплатив, најбоље говори то што је отпочетка оријентисан на тржиште Северене Европе, Америке и Бразила. Најдаљу поруџбину имао је са Фиџија. Трошкови су премашили жеље, па намештај до тамо није стигао, али јесте до других крајева света.

„Организујемо све, ја имам ту логистику из ове претходне фирме, тако да сам само то проширио и на намештај. Радимо све од врата до врата. Одавде до Аустралије, испоручујемо“, истиче предузетник.

Понајвише, намештај је инспирисан Скандинавијом, тачније радом данских мајстора педесетих година 20. века. Увек је од пуног дрвета, а намерне несавршености сведоче о ручном раду мајстора.

„Нисмо подељени класично као индустрија, него један мајстор као у ручним радионицама за аутомобиле, буквално од почетног комада дрвета - талпе до последњег комада потписује сваки појединачно, тај мајстор је радио тај комад“, објашњава Александар.

Иако му је жеља да ове мајсторе у будућности наследе млади, изгледи нису најбољи. Зато не воли да гледа тако далеко, а на питање о плановима одговара једноставно: желим да овај посао опстане.