Писци и пeсници у белим мантилима

Оловка којом исписује рецепте, често постаје перо којим пише песме. Иако је одувек знала да жели да буде лекар, др Радмила Шехић се није одрекла љубави према писању. Прве стихове забележилила је као средњошколка, а данас завршава седму збирку.

„Све ми је инспирација. Нешто у мени побуди оваква, нешто онаква осећања и емоције, али све то има своју тежину и у мени направи некаква превирања и, ето, изникну стихови“, каже Шехићева.

Искуство у лечењу, али и у писању, докторка Шехић дели с млађим колегама у Хитној помоћи. Једна је од оснивача Удружења лекара писаца „Видар“, које су љубитељи писане речи у белим мантилима покренули пре шест година. Недавно им се придружила и др Бојана Мишковић.

„Пишем од седме године, али те песме су се скупљале, нису нигде објављиване, и ето сада најзад имам прилику да се чују. Има љубавних песама, има песама о животу, о души“, наводи др Бојана Мишковић, лекарка у Хитној помоћи.

О тим, али и другим темама пише 47 чланова Удружења из свих крајева наше земље. Па је тако, на пример, једна докторка на папир преточила догодовштине из Хитне помоћи. Једном месечно организују дружења, једни другима дају савете, а понекад падне и нека критика.

„Да људи у нама не виде само неког ко одлучује о њиховој судбини, животу, здрављу. Просто, да смо и ми људи као ма ко други и да смо врло присупачни, да је лако доћи до нас“, истиче докторка Шехић.

„Дивно је чути како други пишу, добијете неке идеје нове, стичете нова искуства с другачијим темама“, напомиње докторка Мишковић.

Недавно су издали и први зборник Видарови благодари, који садржи приче, песме и есеје двадесетак аутора.