Катанија – италијанска „јужна пруга“ и лепотица од црне лаве

Нико не би смео да потцени удаљености између тачке А и тачке Б на римском аеродрому „Леонардо да Винчи“. Нарочито ако лети за Сицилију. На гејту чекате авион онако како се чека аутобус, уз гласан разговор Сицилијанки, грају њихове деце и живу расправу Сицилијанаца.

Преовладава онизак, црномањасти тип човека. Онако како су Баварци у свету монополисали слику Немаца, тако је и Сицилијанац постао визуелни еквивалент Италијана – Холивуд се побринуо за клише.

Италијанска јужна пруга

Примећујем надпросечну заступљеност бркова и зулуфа у имиџу мушкараца и тамнију кожу код жена. Нискобуџетна компанија лети више пута дневно на релацији Катанија-Рим и обрнуто, па претпостављам да је опуштено понашање као на аутобуској станици резултат рутинских путних навика: У Риму су пословни партнери, рођаци, ствари које могу да се обаве само у главном граду. Авион је заиста био летећи аутобус, са атмосфером сличном оној на релацији Београд-Ниш.

Свако има свој југ, помислих. Они који воле топлину рећи ће да је то благослов, а они који обожавају ред и новац сматраће то теретом или чак проклетством.

Блистав дан за лет преко италијанске „чизме“ и Средоземља. Кроз прозорче авиона на бљештавој површини мора указује се силуета Сицилије. Са профилом ватрене лепотице Етне, која као да старомодно пућка лулу. Вулкан је у редовном стању, тешим сам себе, и нема потребе да замишљаш себе окамењеног као у Помпејима. Уосталом, то је био Везув, а не Етна.

Острво се из близине чини као бескрајно копно испресецано брдима и парцелама црвенкасте земље, црним стенама и жућкастом травом.

Дарелови Сицилијанци

Катанија се помаља брже него што сам очекивао. На крилу ми је књига енглеског писца Лоренаса Дарела, који је као дипломата у Београду оставио несентименталне записе о тадашњој елити. Ова књига је путопис о Сицилији – Бадем у цвату. За Етну је записао да му је из авиона изгледа као играчка, али јако опасна. Сећам се када сам пре десетак година летео из Рима за Малту. Блистави јануарски дан, плаветнило и – снежна купола Етне. Мени је личила на смрзнути чир.

Тражим у Дареловој књизи поглавље посвећено Катанији. Подвукао сам део који се односи на аеродром: „Остављао је угодан провинцијалан утисак, а било је сасвим очигледно, да је цела фамилија одлазећег или долазећег Сицилијанца, и то до шестог колена, осећала обавезу да се опрости од њега или да га дочека.“

Дакле, није ме преварио први утисак, то је одувек било тако. Са хуморним претеривањем Дарел даље описује отимање многобројне родбине о кофер рођака и хаотичну гужву.

Закључујем да су они људи с којима сам добровољно и лакомислено ставио своју судбину у руке пилота нискобуџетне компаније очигледни потомци Дарелових Сицилијанаца. И то ме на неки начин умири. Катанија ће ме већ дочекати онако како доликује.

И дочекала ме. Аеродром јесте мањи од римског, али ни из далека онако поспан каквим га је давно описао Дарел. Путнички авиони из сијасет земаља на писти, густ саобраћај над сицилијанским небом. Пасошке контроле нема, јер стижемо из Рима. А на неки начин сам је очекивао, као да ми је инстикт говорио да сам управо закорачио у једну друкчију Италију.

Возач аутобуса који вози у град говорио је енглески са тако јаким нагласком, да га је било скоро немогуће разумети. Наредних дана на Сицилији недостајаће нам овај фини човек који гестикулацијама надомешта речи, Испоставиће се да је то Сицилијанац који је убедљиво најбоље говорио енглески.

Од киклопа до Нормана

Кажу да су на Сицилији најпре живели само киклопи, једнооки митолошки дивови. Стари Грци су их сматрали помоћницима бога ватре и ковачког заната Хефеста, који у вулканима кује гвожђе.

Хомер је описао киклопа Полифема који је његовог јунака Одисеја и његову бродску посаду затворио у своју пећину, прождерао их шесторицу пре него што је Одисеј успео да га ослепи и побегне са преживелима. Исти тај Полифем је своједобно био до ушију заљубљен у сицилијанску лепотицу Галатеју, убио је стеном њеног љубавника, а она је спас потражила у мору.

Непознато је да ли су први људи на Сицилији затекли киклопе или, како научници тврде, патуљасте слонове чије лобање због велике носне шупљине изгледају као да су једнооке. Како год, Елимљани су на северозапад Сицилије дошли наводно из анатолијских предела много пре Христа, централни део су заузели изгледа њима сродни Сикани, за које претпостваљају да су стигли из Иберије, а предео у којем је настала Катанија населили су Сикули. Хомер их је означио као трговце робљем. Тукидид наводи да су стигли са италијанског копна 300 година пре Грка.

Грци ће почети са колонизацијом у осмом веку старе ере, скоро потпуно ће хеленизовати острво. Наследиће их Римљани, потом разни освајачи, међу којима су најдубљег трага оставили Византија, Арапи и Нормани. У граду је умро познати грчки песник Стесихор, иначе родом из Химере на Сицилији.

На кафи код Агате

Седим на главном тргу Пјаца Домо, пијем капућино који својом млечном круном заиста личи на монашку капуљачу и гледам како људи иду за својим пословима. Они који седе и они који пролазе размењују погледе, ређе и поздрав.

Сетим се шта је овдашњи наставник и писац Виталијано Бранкати записао средином прошлог века: „На овом месту морамо да убацимо примедбу, да историја Катаније није историја обичаја, трговине, архитектуре, устанака, већ историја погледа. Живот града је пун догађаја, пријатељстава, туча, љубавних односа, увреда - и све то само у погледима које иду тамо-амо између мушкараца и жена; у сваком другом смислу тај је живот јадан и досадан.“

Ту историју погледа посматрам уживо, примећујем благу театралност у ритуалу. Преко пута кафеа је градска катедрала. Света Агата Сицилијска је у трећем веку ове ере умрла на мукама јер се није хтела одрећи Христа. Римски судија је био слаб на лепоту, а Агата је била лепа. Зато је њој предложио да постане његова жена и да се одрекне свог хришћанства. Иначе ће бити мучена.

Остало је записано, али тек неколико врекова касније, да је одговорила: „Ове муке мени су врло корисне, као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући рај ако тело моје најпре не буде скрушено мукама.“

Одсекли су јој дојке и бацили у тамницу где је умрла. Сада каснобарокна катедрала пред којом пијем капућино носи њено име. Људи из Катање тврде да је Агата ту рођена и умрла, а људи из Палерма, наравно, да је она њихова.

Заправо, на кафи код слончета

Лиотру је локални изговор речи Ељодоро, а у српском језику га знају као Илиодора. То је име чаробњака који се бавио некромантијом – призивањем душа мртвих као и вештичарством. Живео је у осмом веку и био најпре конкурент за бискупску столицу Светом Лаву Катанском.

Онда се, када је поражен, постао хришћански отпадник. Бавио се црном магијом насред хришћанског храма. Кажу да је Свети Лав зграбио Илиодора и заједно са њим отишао на ломачу. Илиодор је изгорео, а Лаву не би ништа. Катанија, која је тада била део Византије, прочула се по овоме у целом царству.

Месна легенда је нешто друкчија. Једни тврде да се Илиодор претворио у црног слона. Управо оног, који се налази на стубу између катедрале и кафеа. Зато слону по надимку Илиодора на локалном наречју тепају Лиотру.

Узалуд историчари тврде да је први слон ту од римског доба. Након ерупције Етне и земљотреса који су крајем 17. века уништили град, архитекта Ђовани Батиста Вакарини је обновио Катанију као и добар део југа Сицилије. То је урадио тако добро, у каснобарокном стилу, да је Унеско ставио цели ансамбл под заштиту као светску културну баштину.

Е, Вакарини је пронашао у рушевинама слона који је још у римско време био фигура на крају хиподрома. Вакарини је слона од црног магматског камена ставио на постоље у фонтани, направио му седло од белог мермера и на то поставио обелиск, такође пронађен после земљотреса. Он је био римски плен из Египта, посвећен староегипатској богињи Изиди, а 1736. је тај оседлани слончић постао симбол града па је завршио и на градском грбу.

Катанија, град од охлађене лаве

Скоро све што би путник могао у једној шетњи да научи о Катанији - научиће ако крене улицом која се зове Виа Етнеа, и заиста се протеже од трга са катедралом и слоном према Етни на северу. Набрајање не би могло да опише шарм улице која је као и главни трг настала након катастрофе.

Сицилијански барок је довољно разиграна варијанта уметничког обликовања простора да сваки поглед лево или десно нуди понешто занимљиво. Застао сам поред Римског амфитеатра, или онога што је од њега остало. Црна боја камена ме одувек фасцинирала. Сетим се да сам по доласку на Тенерифе једва чекао да одем на плажу од црног песка. Ово камење није само порука давне европске цивилизације, поука о величини и трошности империјалних снова. Ово је и порука из земаљске утробе. Лава стврднута у свом путу ка мору.

Овом улицом се може доћи и до парка Белини одакле се пружа леп поглед. Но вратимо се у центар где ми је пажњу посебно задржала оперска кућа Театро Белини. Очито је ово презиме важно за Катанију. Названа је по најчувенијем музичару града Винченцу Белинију, који је творац италијанске романтичне опере, стила познатог као „мелодрамма трагико“.

Његово дело Норма из 1831. је Рихард Вагнер узимао као најлепши пример музичке трагедије. Лепо је навече сести крај фонтане пред опером и замишљати деонице из Белинијевих партитутура. После тога се може свратити у неки од оближњих локала, као што је Остерија Панецалдо. Од грапе, преко пице, грилованог поврћа или слаткиша, до чаше вина, све ће бити онако како најбоља варијанта - ова најјужнија - светски познате италијанске кухиње нуди.

Ариведерчи, Катанија!

Могао бих још понешто написати о овом граду. Рецимо, да је пут од железничке станице до нашег смештаја у Виа Верди био сав изрован. Али да је смештај – роматична гарсоњера у поткровљу - био савршен. Да су неке улице оронуле на начин античких рушевина. Да су неки ћошкови овог града напросто запуштени, па имају онај чудан спој још увек препознатљиве некадашње величине и сиромаштва.

Али бих споменуо људе у једној локалној траторији, која није била на главним туристичким правцима. Ушли смо случајно, преуморни да тражимо нешто што препоручују у туристичким водичима и на интернету. Пили смо божанствено бело вино, чудесна јела су излазила на сто.

Споразумевали смо се са домаћинима на смешној мешавини немачког, енглеског, италијанског и српског. На крају су нас зауставили, пре него што смо изашли у нашу последњу ноћ у овом граду и из кухиње изнели флашу са жутим ликером.

Хтели су да се домаћински опросте од егзотичних гостију са Балкана. Наздравили смо једни другима, низ грло је клизио слаткогорки, пенасти ликер са трунком укуса лимунове коре. И поздравили смо се са свима, газдом, шанкерицом, куварицом и двојицом гостију. Као са најрођенијима.