„Брутализам“ прошао тест, да ли ће паметне зграде издржати зуб времена?

Од истока до запада. Зграде такозване бруталистичке архитектуре налазе се широм Београда. Најпознатија је „Генекс“ кула, источна капија Београда, Авалски торањ и зграде познате као „Тоблероне“ и „Кинески зид“.

Ту су и општина Нови Београд, солитери на Вождовцу, блокови... Ти бетонски дивови, симболи бивше Југославије, постали су права атракција и за туристе.

„Највише им се свиђа прича иза тих зграда, тј. како је настајао Нови Београд и генерално те зграде и свиђа им се што свака зграда има овакве просторе испред који служе да се људи социјализују“, каже Војин Мунћан из „Југотура“.

У време грађења ових објеката, архитекте и урбанисти водили су рачуна о квалитету материјала, о томе да ли у близини има вртића и школа, месних заједница, паркинга, рекреативних зона, градског превоза. Комшије су се више дружиле и заједно решавале проблеме у згради. Скоро пола века касније...

„Лифтови нису радили раније, а сада раде? Нису радили годинама док нисмо склопили тај аранжман за издавање, имали смо ужасних проблема. Сви су се вадили на то да су увозни лифтови, да нема делова, да је процедура грозна“, објашњава Данојла Крстић, станар „Генекс“ куле.

Зграда се одржава захваљујући билбордима и рекламама на крову. А некима је и кров мука, јер прокишњава.

„Већина станара, не кажем сви, али једна већина станара каже да то није њихово и да то њих не занима. Кров је Андрин, нека он мисли о томе“, каже Андрија Максимовић, станар зграде „Кинески зид“.

„Проблеми који су на новим зградама су брже решиви. Уколико се деси да прокишњава кров или уколико део фасаде није у реду, власници станова у тим зградама су припремљени од првог дана када су купили станове да морају да имају одређене фондове. Из тих фондова да раде поправке“, истиче Љубиша Бановачки, председник Удружења професионалних управника.

Ново време, нови концепт становања и живљења. Све је више затворених комплекса зграда са стамбеним и пословним просторима, засебним паркинзима и зеленом површином, којима приступ имају само станари.

„Становање више није део друштвеног пројекта изградње стана за сваког грађанина државе, него је сада практично прешао у руке инвеститора и приватних лица тако да је њима профит на првом месту“, наводи архитекта Јелица Јовановић.

„Оно што су неке позитивне тенденције које се могу запазити то је да се просечна површина стана у последњих десетак година повећала. Оно што је можда проблем што садашња грађевинска и архитектонска продукција у Србији неће издржати тест времена у погледу вредности самих архитектонских објеката, у односу на оно што смо имали пре 30, 40, 50 година“, каже Владимир Ђорић, директор пројектног бироа „Забриски“.

Стара градња и даље пролази на тесту времена, али са све нижим оценама. Да ли ће и станари нових зграда једног дана постати таоци архитектонских визија?