Мирко воли Каблар као Мачу Пикчу

За два месеца Србија би требало да добије седмогодишњу стратегију којом би могла да спречи одлазак младих. Сваког дана из Србије се у просеку исели 139 људи. Ево приче о човеку који пркоси статистици и који је одлучио да се врати у домовину.

„Мој деда се зове Миливоје, бака Милка, тата Миодраг. Мој старији брат се зове Миодраг Милован, ја сам Мирко, после Михаило, Миленко, Милан“, овако Мирко Радовић описује своје породично стабло.

Можда је мало необично што у породици Радовић сва имена почињу на исто слово. Али још је необичније то што сви они више од седам деценија живе у Латинској Америци. Мирко је први који је одлучио да се из Перуа врати у Србију.

„Kад сам био мали ја сам хтео да знам одакле сам, који језик моји бака и дека говоре. И мој деда увек је хтео да ми каже шта се десило у рату, наравно из његове перспективе, мој деда је био четник“, сећа се Мирко Радовић.

Ни данас не зна како су његови преци из Прибоја стигли баш до Перуа. Српске корене има и његова супруга Марисела.

„И мој дека је дошао у Перу после Другог светског рата исто као и Мирков и били су пријатељи, играли су карте и ручали заједно. А Мирка сам срела случајно у парку, упознали смо се и рекао ми је: 'Ја сам Мирко Радовић. Ја сам Марисела Славковић. Славковић – Радовић? Па то је исто.' И ми смо први имигрантски пар из Србије који се венчао у Перуу, у Латинској Америци“, каже Марисела Радовић.

После четири године двоумљења, одлучили су да живот наставе у Србији. Марисела је васпитачица, а Мирко ради као консултант у страној фирми.

„Пуно њих каже: 'Не свиђа ми се Србија.' Ја не знам зашто људи кажу то, јер овде, на пример, Београд је сигуран град и за мене је то најбитније у животу“, наводи Мирко и додаје да његова деца немају ту врсту безбедности у Лими као и да су у овом граду од десет милиона становника велике гужве.

Супер су се, каже, снашле у школи и девојчице Милица и Миленка.

„Овде имам другаре свих националности. Понекад ме у школи питају и где је Перу, мисле да је то Шпанија, и ја им онда кажем: 'Не, то је Јужна Америка'“, каже Миленка Радовић.

У Београду су тек годину дана, храну још испробавају, Србију обилазе. Највише, кажу, воле Чачак.

„Али не само Чачак, свиђа ми се Севојно, Ужице, Прибој, Пријепоље, свиђа ми се Kикинда, Суботица, све. Можда немамо Мачу Пикчу као Перу, али имамо Голубац, Kалемегдан, Смедерево... Свиђа ми се све, свиђају ми се ћевапи, пљескавице, храна из Прибоја, домаћа храна, органик, волим и ракију“, додаје Мирко.

Будућност виде у Србије, а Мирко би волео да и оствари музичку каријеру. За растанак испраћа нас песмом коју, каже, сви малобројни Срби у Перуу знају – Тамо далеко.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 19. септембар 2024.
21° C

Коментари

Re: Knjiga
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Re: Steta
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Re: Ко би свијету угодио
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Knjiga
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи
Komentar
Амазоновим „Прстеновима моћи" нема помоћи