Мирко воли Каблар као Мачу Пикчу

„Мој деда се зове Миливоје, бака Милка, тата Миодраг. Мој старији брат се зове Миодраг Милован, ја сам Мирко, после Михаило, Миленко, Милан“, овако Мирко Радовић описује своје породично стабло.

Можда је мало необично што у породици Радовић сва имена почињу на исто слово. Али још је необичније то што сви они више од седам деценија живе у Латинској Америци. Мирко је први који је одлучио да се из Перуа врати у Србију.

„Kад сам био мали ја сам хтео да знам одакле сам, који језик моји бака и дека говоре. И мој деда увек је хтео да ми каже шта се десило у рату, наравно из његове перспективе, мој деда је био четник“, сећа се Мирко Радовић.

Ни данас не зна како су његови преци из Прибоја стигли баш до Перуа. Српске корене има и његова супруга Марисела.

„И мој дека је дошао у Перу после Другог светског рата исто као и Мирков и били су пријатељи, играли су карте и ручали заједно. А Мирка сам срела случајно у парку, упознали смо се и рекао ми је: 'Ја сам Мирко Радовић. Ја сам Марисела Славковић. Славковић – Радовић? Па то је исто.' И ми смо први имигрантски пар из Србије који се венчао у Перуу, у Латинској Америци“, каже Марисела Радовић.

После четири године двоумљења, одлучили су да живот наставе у Србији. Марисела је васпитачица, а Мирко ради као консултант у страној фирми.

„Пуно њих каже: 'Не свиђа ми се Србија.' Ја не знам зашто људи кажу то, јер овде, на пример, Београд је сигуран град и за мене је то најбитније у животу“, наводи Мирко и додаје да његова деца немају ту врсту безбедности у Лими као и да су у овом граду од десет милиона становника велике гужве.

Супер су се, каже, снашле у школи и девојчице Милица и Миленка.

„Овде имам другаре свих националности. Понекад ме у школи питају и где је Перу, мисле да је то Шпанија, и ја им онда кажем: 'Не, то је Јужна Америка'“, каже Миленка Радовић.

У Београду су тек годину дана, храну још испробавају, Србију обилазе. Највише, кажу, воле Чачак.

„Али не само Чачак, свиђа ми се Севојно, Ужице, Прибој, Пријепоље, свиђа ми се Kикинда, Суботица, све. Можда немамо Мачу Пикчу као Перу, али имамо Голубац, Kалемегдан, Смедерево... Свиђа ми се све, свиђају ми се ћевапи, пљескавице, храна из Прибоја, домаћа храна, органик, волим и ракију“, додаје Мирко.

Будућност виде у Србије, а Мирко би волео да и оствари музичку каријеру. За растанак испраћа нас песмом коју, каже, сви малобројни Срби у Перуу знају – Тамо далеко.