Ко сада инспирише клинце на спорт као што су Владе и Сале „напалили“ Богдана

„Ја сам се 'напалио' на баскет само из разлога што су Владе, Пеђа, Сале, Јарић и она генерација освојили то злато и то је мене некако навукло на баскет тада и они су ми помогли у тој одлуци“, речи су кошаркаша Богдана Богдановића.

Те 2002. друге када је репрезентација освојила злато у Индијанаполису, Богдан је имао десет година. Очигледно довољно да крене путем којим су га кошаркашки шампиони инспирисали. Данас је он тај који инспирише.

А ових дана, након злата које су донеле из Турске са Европског првенства, одбојкашице мотивишу многе девојчице.

„Дешава се баш експанзија, ако тако можемо да кажемо, одбојке. Ми то осетимо једно већ једно четири, пет година, али нарочито сад после Европског првенства. Ево код нас у одбојкашком клубу 'Визура', у једној школи, за један тренинг се пријавило 16 нових девојчица, а то су дечица од седам до девет година. Верујем да је тако у целој Србији“, истиче Алма Бешлагић-Добричанин, тренер у ЖОК „Визура“.

Интересовање за успехе репрезентативки нарочито је велико код оних девојчица које већ тренирају одбојку. Оне преносе утакмица не пропуштају. Уживају у надемтању, али како кажу, за њих је свака утакмица лекција. Девојке су им прави узори.

„Доста сам поносна на све те девојке и у суштини замишљам наш тим како ће једног дана наступати на великим такмичењима и представљати нашу државу“, каже Вишња Жигић.

Њена саиграчица Јелица Шарановић сматра да „треба јако вредно да се тренира и битно је да будете предани томе што радите, али то не значи да не треба да идете у школу“. И зато када се игра радо се придружи тиму.

Да се придруже таеквондо тиму, многи су пожелели након лондонских Олимпијских игара 2012. године и освајања златне медаље Милице Мандић, када је и овај спорт у Србији постао популаран.

„Тада примећујемо значајан искорак у броју и чланству и интересовању људи за таеквондо, зато што је поготово то медијски јако лепо било пропраћено“, каже Нинослав Бабић, тренер таеквондо клуба „Галеб“.

Од тада па до данас у овај клуб деца стижу са истим питањем.

„Kажу да желе да освоје медаљу као Милица Мандић, Тијана Богдановић, Вања Станковић, поготово наши полазници, који познају наш први тим. Свима су они идоли тако да често питају када ћемо ми моћи када ћемо ићи на неко велико такмичење“, тврди Бабић.

С обзиром да деца најчешће уче по моделу, сасвим је логично да се поистовећују са узорима. Али пут до успеха подразумева доста више од тога. Зато психолози саветују родитељима да буду опрезни, а деца стрпљива.

„Тренинг није исто што и такмичење и у том моменту деци треба подршка мало родитеља, мало околине да наставе да тренирају. Данашња деца мисле да је довољно да се тренира две недеље и да имају фантастичан резултат, међутим у спорту то не функционише тако и то је највећи проблем. То је проблем са миленијалцима, како их зову, и с овом 'зед' генерацијом, што они одмах желе неко задовољење, а то је у спорту немогуће. Потребан је дуг рад да би се дошло до неког резултата“, објашњава бивши одбојкаш, а садашњи спортски психолог Андрија Герић.

Јер сви они који су их инспирисали својим резултатима, прошли су управо тим путем.

Нису ретке ситуације да се после освајања медаља на спортским такмичењима деца више заинтересују за спорт. Исто као што их и успеси шампиона инспиришу приликом одабира спорта. Због тога би спортисти, имајући у виду какву одговорну улогу имају, требало да мисле о томе како се понашају на терену, али и ван њега.